I Hrist i antihrist

51. KARLOVE VARI
Karlove Vari – Glumačka sudbina je htela da Vilem Dafo svoju prvu filmsku ulogu, i to veoma malu, dobije baš u filmu „Vrata raja” Majkla Ćimina iz kojeg je bio izbačen. Zato se njegovom prvom ulogom smatra ona u filmu „The Loveless” Ketrin Bigelou iz 1981. godine. Od tada, pa do danas, u njegovoj filmografiji više je od osamdeset odigranih uloga kao plod saradnje s rediteljima poput Martina Skorsezea, Vesa Andersona, Larsa fon Trira, Ejbela Ferare, Džulijena Šnabela, Pola Šredera, Dejvida Linča, Dejvida Kronenberga, Vernera Hercoga, Olivera Stouna...

Karlove Vari Festival priredio je Vilemu Dafou još u večeri otvaranja omaž uz uručenje „Kristalnog globusa” za izuzetan doprinos svetskom filmu. Počast Dafou podrazumeva i specijalne projekcije filmova „Poslednje Hristovo iskušenje” Martina Skorsezea i „Pazolini” Ejbela Ferare, u kojima ovaj glumac pokazuje svoj raskošni spektar fizičkih i psiholoških transformacija...

Radili ste sa toliko mnogo različitih reditelja iz različitih delova sveta, no postoji li neko s kim je rad posebna želja?

Kad god vidim neki dobar film poželim da upoznam reditelja, da saznam kako razmišlja, koliko je usmeren, kakva mu je ličnost. Pri odabiru saradnje s rediteljem rukovodim se scenarijem i ličnošću onog s kojim ću raditi ili bih voleo da radim. Recimo, s Angom Lijem, kojeg smatram veoma dobrim rediteljem, pametnim čovekom. Međutim, on do sada nije napravio ništa u čemu bih ja mogao da igram. Slično je i s Kim Ki Dukom, čije filmove veoma volim, ali ni u jednom od njih nisam video sebe. Ili, Pol Tomas Anderson koji ima zanimljive filmove u kojima se, dok ih gledam, ne prepoznajem u viđenim ulogama.

Niste uvek bili prvi izbor reditelja?

Tačno, ali svako je ponekad drugi izbor, a to se najčešće dešava tokom procesa finansiranja visokobudžetskih filmova. Toliko puta sam čuo reditelje kako kažu da su zainteresovani za mene, ali da će producenti prvo ipak pokušati da ulogu ponude, recimo, Tomu Kruzu. U velikim filmovima uvek je velika borba za veliki novac. Srećom da sasvim dobro stojim izvan kulture Holivuda.

Kao, recimo, u kulturi nezavisnih filmova Ejbela Ferare?

I to. S Ferarom sam snimio pet filmova, ali tako da nisam bio samo glumac već neko ko je uključen u čitav proces razvoja filmova. To me čini posebno srećnim, ispunjava me i širi spektar moje odgovornosti. Odnos s Ejbelom je poseban zato što smo mi dva Amerikanca koji žive u Rimu i to kao komšije.

Ta vaša rimska avantura iznedrila je i film o Pazoliniju uz svu vašu punu odgovornost?

Da, taj film je plod odgovornosti Ferare i scenariste Mauricija Braučija i mene. Istraživali smo Pazolinijev život zajedno, pisali zajedno, radili na detaljima s velikom pažnjom, jer je sećanje na Pazolinija i njegovu strašnu smrt još živo. Pazolinijev prijatelj dao mi je njegovu kožnu jaknu koju je sačuvao, porodica mi je dala njegov prsten, njegove farmerke, privezak koji mu je poklonila Marija Kalas, ali ono što je najvažnije dali su mi Paolov dnevnik, njegov planer. Na osnovu njegovih beleški jasno je da on nije mogao znati kako će skončati te kobne noći. Baš zato smo se fokusirali na poslednjih 24 sata njegovog života.

Čime ste najviše zadovoljni u ovom filmu?

Time što moj performans nije bio imitacija ili tumačenje toga ko je Pazolini bio, već više snimak mene koji nastanjujem delovanje i misli čoveka za koga se desilo da je bio Pjer Paolo Pazolini.

Igrali ste i Hrista, i antihrista, i Pazolinija, gde je pritisak za glumca bio veći?

Nisam igrao Hrista, već sam tumačio lik Hrista i tumačio lik čoveka koji se zvao Pjer Paolo Pazolini, a unutrašnji pritisci su u oba slučaja bili veliki. U slučaju Pazolinija ta unutrašnja presija koju sam osećao poticala je od činjenice koliko je on bio voljen i poštovan. Gotovo sveta figura. U slučaju obe uloge, i Isusa i Pazolinija, morao sam da se očistim od očekivanja, slika ili misli koje sam prethodno imao i da krenem sa radom zaista od nule. Što se tiče uloge u „Antihristu” Larsa fon Trira to je bio glumački zadatak da kvalitetom naselim jedan psihički zahtevan filmski lik.

Potičete iz njujorške eksperimentalne pozorišne tradicije, je li to razlog što je vaša gluma više telesna nego metodska?

Mnogi Rusi su mi rekli kako je Stanislavski bio loše preveden i zato loše tumačen u Sjedinjenim Državama. On je bio mnogo više „telesan” nego što mu se pripisuje. Tu je i Li Strazberg, koji je popularizovao metodsku glumu i od toga napravio sistem. Sve ja to razumem, ali mislim da je ponekad bolje koristiti tumačenje događaja nego proživeti ga, kako je to Strazberg zagovarao.

Takva vaša glumačka filozofija je pomogla u radu s legendarnim kineskim rediteljem Žangom Jimouom u njegovom prvom filmu na engleskom jeziku?

Prezadovoljan sam što sam imao priliku da radim sa Žangom i tako postanem deo njegove filmske istorije. Film „Veliki zid” je sada u postprodukciji i još ne mogu o njemu da govorim, osim da je to film misterije koja se plete oko izgradnje velikog Kineskog zida i da ćete u njemu videti i Meta Dejmona...