Da li osumnjičeni znaju da ih štiti „Miranda”

„Imate pravo da ćutite. Svaka vaša izjava može biti upotrebljena na suđenju protiv vas. Imate pravo da se konsultujete sa advokatom”. Ovo upozorenje naučili smo na pamet iz američkih filmova i krimi-serija, u kojima policajac upravo uhapšenom osumnjičenom „recituje” njegova prava.

„Miranda upozorenje” kao svojevrsna zaštita osumnjičenog ustanovljena je u Americi 13. juna 1966. kada je Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država doneo odluku poštovanja ustavom zagarantovanog prava Amerikanaca koje ih štiti od samooptuživanja.

Međutim, da i u Americi ima onih koji ne znaju mnogo o „Mirandi” pokazuje aktuelni slučaj Anđelike Grasvald u SAD, optužene za ubistvo verenika, koji se prošle godine udavio u reci Hadson. Anđelika, poreklom Letonka, inspektorima je priznala da je skinula sigurnosni čep sa kajaka svog verenika pre nego što je on čamcem otišao na reku i udavio se. Nakon svog priznanja pitala je inspektore: „Ko je Miranda, šta je Miranda?”. Državni policijski istražitelj kazao je na sudu da je optuženoj prilikom hapšenja jasno pročitano „Miranda upozorenje”. Ali Anđelikin advokat je tražio da se njeno priznanje ne može koristiti na sudu jer ona, po njegovim rečima, očigledno nije razumela svoja prava. Iako je priznala ubistvo, zahvaljujući „Miranda pravu”, njen iskaz na sudu ne može da se upotrebi kao dokaz.

Ernesto Miranda (Foto Vikipedija)

U čuvenom slučaju „Miranda protiv Arizone”, posle kojeg je ustanovljeno „Miranda upozorenje” Vrhovni sud je stao na stanovište da policija u SAD u trenutku hapšenja, mora da informiše osobu o njenim pravima. Ako uhapšenom nije rečeno ovo upozorenje (ili ako mu je saopšteno, a nije ga razumeo), čak i ukoliko je pred policijom priznao ubistvo, njegov iskaz se ne može koristiti kao dokaz na sudu.

I kod nas se primenjuje slično pravilo, s tim što se u Srbiji prava osumnjičenom ne saopštavaju u trenutku hapšenja, već kada ga dovedu u policijsku stanicu na saslušanje. Pre prvog zvaničnog saslušanja, osumnjičeni može da ćuti, ali može i da ispriča bilo šta i to ne može da se koristi kao dokaz na sudu. Prema članu 69 našeg Krivičnog zakonika, okrivljeni ima pravo i da pre nego što bude saslušan, sa advokatom poverljivo razgovora. Policija ovaj razgovor može samo da nadzire ali ne i da ga sluša.

Po našem Zakoniku o krivičnom postupku jedini validan iskaz optuženog je onaj koji je dat pred tužiocem u prisustvu advokata, kaže beogradski advokat Božo Prelević. Ukoliko bi bio saslušan pre upozorenja da ima pravo da ćuti i pravo na advokata, iskaz ne bi bio pravno validan.

„Bez advokata i bez tužioca optuženi može da priča šta god hoće i to ne može da opstane kao dokaz na sudu”, dodaje Prelević.

Međutim, prema rečima ovog advokata, kod nas je problem to što tužilac, iako ima obavezu da istražuje i ono što ide u korist okrivljenog, to često ne radi.

„Nije problem u zakonima već u njihovoj primeni. Trebalo bi da se pozabavimo našim primerima umesto što gledamo kako je kod nekog drugog”, kaže Prelević.

Dvadesettrogodišnjak meksičkog porekla Ernesto Miranda, po kome je i nastao ovaj zakon u SAD, uhapšen je u svojoj kući 13. marta 1963. Američka policija ga je privela u stanicu u Feniksu. Izveden je na prepoznavanje, pri kome ga je odmah identifikovala žena koja je bila oteta i silovana. Nakon toga, inspektori su Mirandu odveli u prostoriju za ispitivanje. Dva sata su mu policajci postavljali pitanja, nakon čega je on priznao izvršenje oba krivična dela – otmicu i silovanje. Sve je potvrdio i svojim potpisom na izjavi. Međutim, policajci koji su ga ispitivali nisu ga pre toga obavestili da ima pravo da ništa ne izjavi. Upravo zbog te činjenice, Vrhovni sud SAD je odlučio da Mirandino priznanje krivice ne može biti dokaz na sudu. Sud je ocenio da izjava koja tereti osumnjičenog, neinformisanog o svojim pravima, krši 5. i 6. amandman američkog Ustava. Mirandi je kasnije ponovljen proces i on je osuđen na kaznu od 20 godina zatvora.

„Zahvaljujući odluci Vrhovnog suda SAD i na njoj nastalom ’gvozdenom pravilu’, Ernesto Miranda je postao svetski poznat. On je u aprilu 1975. pušten na uslovni otpust, ali je vrlo brzo zlosrećno nastradao”, navodi Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Miranda je jedne večeri 1976, u lokalnom baru došao u sukob sa mladim zemljakom, koji je ilegalno boravio u SAD. Potukli su se i mladić je Mirandu izbo nožem. Jedan od policajaca koji su stigli na mesto ubistva prepoznao je čuvenog Mirandu, u čijim je džepovima bilo nekoliko kartica sa odštampanim „Miranda upozorenjem”, a koje je on prodavao u blizini palate pravde u Marikopi. Američki policajac je tada pročitao prava sa jedne od kartica iz Mirandinog džepa, mladiću koga je hapsio zbog ubistva Mirande.