Sekularizovati Srebrenicu

​Diskurs o Srebrenici je višeslojan. Jeste reč o genocidu, ali se kod političara u regionu može uočiti i srodnost između njegove instrumentalizacije i poricanja. U čemu? U sličnoj ekskluzivnoj nacionalnoj martirologiji i u negovanju sličnog simboličkog potencijala neiskorišćenog prava odmazde. Dvadeset godina posle Srebrenice Srbi i Bošnjaci su još nerazdvojivi delovi istog diskursa iz kojeg ne mogu da se ispetljaju. Samo su naizgled prenaglašeni bošnjački islam na jednoj i svetosavsko pravoslavlje na drugoj strani radikalne krajnosti ovoga diskursa. Ako se pažljivije razmotri celina koja je, zapravo, istina, jer nije istina izolovani deo diskursa, onda je uzajamna srodnost možda vidljivija. Kao što su nacionalizmi uvek reaktivni jer se hrane strahom od onog Drugog, tako i građanski rat sećanja oko Srebrenice već 20 godina uspešno održava strah između Srba i Bošnjaka.

Ne mislim samo na desničarska obeležavanja oslobođenja Srebrenice u Srbiji. Mislim i na službena izvinjavanja političara koji ne zaboravljaju jer je nezaborav Srebrenice i Kravica važan simbolički kapital. Ali nezaborav zločina jeste koristan samo ukoliko nije pretnja novom odmazdom. Ovde nije čak na delu ni upotreba zločina nego nacionalne sapatnje. Na bošnjačkoj strani to je više od poštovanja ubijenih, to je nezamenljivi politički kapital; sećanje na Srebrenicu, najveći holokaust u Evropi posle Drugog svetskog rata, jeste uslov očuvanja države Bošnjaka u hrišćanskom okruženju. Ali i na drugoj strani, Srbi nikad ne mogu Bošnjacima oprostiti Srebrenicu, zato što su u svetu stigmatizovani kao zločinci. Šta činiti?

Treba izmeniti perspektivu i zapitati se da li je za kritički diskurs važnije reći da je reč o Bošnjacima koje su ubili Srbi ili je reč o tome da je jača grupa ljudi pobila slabiju grupu ljudi. Zašto je ova druga ocena važnija? Zbog neoborive činjenice da su i dželati i žrtve bili ljudi istog jezika, srodne kulture i srodnog porekla. Upravo to zamagljuju obe sukobljene grupe koje, uprkos snažnom antagonizmu, misle na sličan način.

U diskursima o Srebrenici koji danas prevladavaju još nema kritičke samospoznaje zato što se zaboravlja da su brutalni poreci pripadanja, ubilački identiteti (pravoslavni i islamski), krajem 20. veka u BiH iskonstruisani.

Kako? Tako što nisu uvek bili hegemoni. Na Kosovu sve doskora nije bilo džamija, a i u BiH ih je sve do devedesetih godina 20. veka bilo mnogo manje. I srpskih bogomolja takođe. Crkve su svuda identitetske karaule. Religijski poredak pripadanja bio je markiran kao nepremostiva granica između dve grupe ljudi i jula 1995. Nije ovaj masakr pravdan uništenjem grupe koja je govorila drugačijim jezikom i imala drugačiji mentalitet. Ubijani su pripadnici druge vere i otuda je ideologija masakra providna konstrukcija i fikcija u meri u kojoj je onostrano sadržano u njemu nedokazivo. Dokazivo je jedino to da su žrtve i dželati iz jula 1995. u Srebrenici bili srodni ljudi, Bošnjaci i Srbi koji govore istim jezikom, koji su oduvek zajedno živeli i koji su se ne tako davno zajednički nazivali Jugoslovenima. Nisu, međutim, dokazivi različiti onostrani putevi posle smrti u izmaštanim religijama – okvirima sukobljenih borbenih identiteta.

Da se pomenuti zločin zbio samo 15 godina ranije bio bi nazvan bratoubistvom, jer su dželati i žrtve bili u istom svetovnom poretku pripadanja. Nije to velika mudrost, zna to svako ko je služio JNA. Nakon raspada Jugoslavije i socijalizma konstruisani su i legalizovani novi borbeni identiteti i novi poreci pripadanja. Nacionalistički i verski. Samozaslepljivanje koje otupljuje. Kako se izvući iz ovih toplih identiteta ili, kako bi Niče rekao, iz zelenolivadske sreće stada?

Za početak se valja upitati da li je zločin u Srebrenici bio genocid nad strancem ili možda masakr unutar iste grupe? Relativisti će reći da odgovor zavisi od hegemonih identiteta koji su u tranziciji. Kritički tumači će, pak, reći da postoji vrhovni identitet koji ne trpi tranziciju, načelo o jednakosti svega što nosi ljudski lik, postulat izveden iz razuma, a ne iz izmaštane vere ili iz iskonstruisane nacije. Ako se za nacistički holokaust može reći da je bio nasilje jednog homosapiensa nad drugim istim homosapiensom, za Srebrenicu se može reći, da ne odemo predaleko u apstrakciju, da su tamo Jugosloveni ubijali Jugoslovene. Nepune četiri godine pre ovog masakra i ubice i dželati su živeli u istoj državi, a preko noći su im verski identiteti postali ubilački. Zato je milimetar samosumnje u ove identitete vredniji od kilometara samosažaljenja.

* Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu