Ko koga juri u „Juri”

Zaposleni u „Juri” u Leskovcu – a „Jure” ima u još dva mesta u Srbiji – žalili su se proteklih meseci da im Južnokorejci ne dozvoljavaju da tokom radnog vremena odu ni u toalet, a da ne govorimo o pušačkim pauzama i izlasku s posla zbog porodičnih obaveza. Pa se tu iznose priče koje ostavljaju loš utisak o našim stranim gazdama.

Deo medija podržavao je radničko nezadovoljstvo, državni funkcioneri se nisu izričito izjašnjavali, a ja sam se tim povodom setio jednog mog boravka u Južnoj Koreji, ima tome 25 godina, kada sam se, zajedno s predstavnicima mnogih zemalja, na licu mesta upoznao s razvojem i privrednim sistemom te zemlje, načinom rada i života Korejaca. Južna Koreja je, naime, 1950. godine, posle krvavog korejskog rata, imala nacionalni dohodak od 57 dolara, a 1989. već 25.000, dok danas ima 45.000.

Kad je seminar završen, domaćini su nas anketirali: šta svaki učesnik smatra da je (od dvadesetak ponuđenih odgovora) glavni faktor tako brzog napretka njihove zemlje. Navedeni su: strane investicije, posebno američke, prirodna bogatstva, sistem i reforme, menadžment, trudoljubivost i radne navike. I gle: najveći broj nas je, kasnije smo saznali, napisao da je radna disciplina i trudoljubivost jedan od glavnih faktora.

Korejce i u Aziji smatraju jednim od najvrednijih naroda. Ni u institutu gde smo imali petodnevni seminar, ni u fabrikama koje smo posetili, nikoga, sem službenih lica i radnika bezbednosti, nismo sreli u hodnicima. Rekli su nam da se hodnici u ustanovama zimi ne greju, radi uštede, ali i zato što nema potrebe, jer svi su na radnim mestima. Zaposleni u pogonima koje smo obilazili nisu uopšte obraćali pažnju na nas posetioce – bili su koncentrisani na svoje mašine i alate. U dvorištima fabrika – nikoga sem onih koji brinu o higijeni i baštama, na ulicama takođe malo sveta. „Mi pružamo sve uslove našim radnicima, brinemo o njihovom standardu, stanovanju, porodicama, školovanju dece, ali tražimo radnu disciplinu i poštovanje radnog vremena”, pričao nam je naš domaćin u tadašnjoj firmi „Samsung cornig”. Na seminaru smo saznali da su po nekim statistikama Korejci u to vreme radili 40 odsto više od Amerikanaca, a 25 odsto više od Japanaca.

Evo sada Korejaca kod nas, u drugom ambijentu. U zemlji koja je nekoliko decenija imala radničko samoupravljanje i gde su radnici, iako nisu bili vlasnici, odlučivali o mnogim važnim pitanjima, a direktori i menadžeri morali da gutaju i odluke koje im se nisu dopadale. To samoupravljanje se nadovezivalo i na mnoge ratove vođene na ovim terenima, na nekadašnja robovanja velikim imperijama, na specifične običaje. Naš čovek je navikao na drugačiji pristup radu, koji se razlikuje od korejskog i mnogih drugih naroda na dalekom azijskom kontinentu. I ne samo od njih.

Naš čovek voli i svečanosti, voli da slavi jubileje i rođendane, da ide na svadbe, da poštuje praznike. A krsno ime i slave su svetinja. Narod smo drukčijih navika i običaja od korejskih.

Nesporazumi zbog kojih se sada u „Jurama” u Srbiji jure menadžeri, s jedne, i neki radnici i njihove sindikalne vođe, s druge strane, svakako proizlaze iz nepoznavanja našeg mentaliteta. Trebalo je da se Korejci više upoznaju s našom tradicijom i da svoj pristup malo prilagode našem tlu i vetrovima koji ovde duvaju. Presaditi u Srbiju običaje i standarde koji važe za Korejce težak je posao, jer su Srbi po mentalitetu otporni na takve pokušaje. Da su Korejci malo više proučili, pre nego što su krenuli u proizvodnju i rad, naš mentalitet i običaje, svakako bi se našla neka rešenja koja bi zadovoljila obe strane.

Greška je i u tome što s naše strane (od države ili lokalnih vlasti) nije bilo odgovarajuće edukacije u vezi sa običajima i standardima rada i poslovanja u dalekoj zemlji iz koje su došli da investiraju kod nas. U svom interesu, razume se, ali korisnom i za nas. Neka zlatna sredina bi se našla i nesporazuma kakvih sada ima ne bi bilo ili bi ih bilo znatno manje. Naši ljudi, na čiju vrednoću i sposobnost se retko žale u zapadnoevropskim zemljama ili u Americi, i ovde bi se pokazali kako treba, pa „Jura“ ujdurme ne bi ni bilo.

*Publicista i književnik