Publika, to čudno biće

Ova zemlja nema sreću da, poput Italije, na ideju i uz izdašne pare jednog industrijalca, vlasnika kompanije ‚‚Tod” pokrene obnovu Koloseuma starog 2.000 godina, koja se meri u milionima evra. Naši tajkuni ulažu ogroman novac u megalomanske šoping-molove, zarad instant profita. Država još nema te instrumente da naloži tajkunima ili kontroverznim biznismenima, ma kako se oni zvali, da će im biti smanjene kamate, porezi, ako naprave, na primer pozorišnu zgradu, stanu iza izgradnje Beogradske opere, ili makar sufinansiranja nekog festivala. Nekad se, a po francuskom modelu, od Samoupravne interesne zajednice kulture Grada (popularnog SIZ-a) na svaki dinar iz neke firme dobijao dinar od SIZ-a. Bila je dakle formula „dinar na dinar”. Danas je to misaona imenica, a ne bi morala da bude.

Svedoci smo nedavnog bučnog protesta na račun komisija Ministarstva kulture, povodom raspodele sredstava namenjenih festivalima, institucijama, predstavama... Članovi komisija poštovali su dato im uputstvo da, na primer, za pozorišne festivale ne daju manje od tri miliona dinara! Tako je od tridesetak festivala, samo sedam (među njima Bitef, Sterijino pozorje, Užički pozorišni festival...) prošlo ovu neobičnu selekciju. Ostalima je pretila dušegupka od besparice. Tako, saznajemo od direktora Festivala monodrame i pantomime Bore Balaća, ovom među najdugovečnijim pozorišnim takmičenjima (41 godina), a jedinstvenom po formi – festival jednog glumca, ili pantomimičara – bilo bi više nego dovoljno da su dobili makar milion dinara. A nisu. Festival je, ipak, podržao osnivač Opština Zemun, ali i Sekretarijat kulture Grada Beograda, kao i mnogi stalni privrednici i dobrotvori i neki novi. Tek, Festival je dobio novi sjaj.

Ne samo zato što je biranim rečima Matija Bećković, i sam, na neki način, monodramatičar dok kazuje svoje stihove, otvorio festival, sjaj je dala i brojna publika, to divno biće, bez koje ne bi bilo i predstave makar jednog glumca.

Lepo je bilo doživeti tu vitalnost, gledati brižnog direktora Balaća kako tokom predstave stoji u zadnjem redu i nadgleda da sve prođe u redu.

Bilo je zadovoljstvo uz iskusnog, slavnog Irfana Mensura i novih zvezda naše scene Milene Živanović i Nebojše Milovanovića, videti i Draganu Varagić ili Kseniju Martinović, naše glumice iz takozvane dijaspore, koje su došle da bi se na ovom festivalu, u svojoj zemlji, takmičile pod zastavom Kanade i Italije. A ono što još više ohrabruje pozorišne umetnike jeste da je selektor, profesor Milovan Zdravković rekao da posle više od 60 viđenih predstava, od onih koje zbog ograničenog broja festivalskih dana nije mogao da dovede, već ima –repertoar idućeg, 42. takmičenja za Zlatnu kolajnu. I ono što potpisnik ovih redova pamti, budući da kao novinar prati Festival monodrame i pantomime od dalekih godina njegovog osnivanja, jeste da ne posustaje ni festivalska izdavačka delatnost, uspostavljena 2003. godine. I kao što reče Radomir Putnik, teatrolog, autor ovogodišnje knjige ‚‚Prepoznavanje pozorišta” – „festivali prolaze, predstave ostaju u sećanju, a knjige su – za sva vremena!

Sve ovo pišemo i zbog toga što ni jauk nismo čuli iz dvorišta ovog festivala povodom finansijske krize. Za nekog je kriza ono poznato nam „u inat”, jer, ni TV prenosi Evropskog prvenstva u fudbalu, a ni Đoković, nisu uticali na broj posetilaca, onih koji vole pozorište, koji vole živu glumačku reč sa scene. Publika, to neobično, nepredvidivo biće.