Публика, то чудно биће

Ова земља нема срећу да, попут Италије, на идеју и уз издашне паре једног индустријалца, власника компаније ‚‚Тод” покрене обнову Колосеума старог 2.000 година, која се мери у милионима евра. Наши тајкуни улажу огроман новац у мегаломанске шопинг-молове, зарад инстант профита. Држава још нема те инструменте да наложи тајкунима или контроверзним бизнисменима, ма како се они звали, да ће им бити смањене камате, порези, ако направе, на пример позоришну зграду, стану иза изградње Београдске опере, или макар суфинансирања неког фестивала. Некад се, а по француском моделу, од Самоуправне интересне заједнице културе Града (популарног СИЗ-а) на сваки динар из неке фирме добијао динар од СИЗ-а. Била је дакле формула „динар на динар”. Данас је то мисаона именица, а не би морала да буде.

Сведоци смо недавног бучног протеста на рачун комисија Министарства културе, поводом расподеле средстава намењених фестивалима, институцијама, представама... Чланови комисија поштовали су дато им упутство да, на пример, за позоришне фестивале не дају мање од три милиона динара! Тако је од тридесетак фестивала, само седам (међу њима Битеф, Стеријино позорје, Ужички позоришни фестивал...) прошло ову необичну селекцију. Осталима је претила душегупка од беспарице. Тако, сазнајемо од директора Фестивала монодраме и пантомиме Боре Балаћа, овом међу најдуговечнијим позоришним такмичењима (41 година), а јединственом по форми – фестивал једног глумца, или пантомимичара – било би више него довољно да су добили макар милион динара. А нису. Фестивал је, ипак, подржао оснивач Општина Земун, али и Секретаријат културе Града Београда, као и многи стални привредници и добротвори и неки нови. Тек, Фестивал је добио нови сјај.

Не само зато што је бираним речима Матија Бећковић, и сам, на неки начин, монодраматичар док казује своје стихове, отворио фестивал, сјај је дала и бројна публика, то дивно биће, без које не би било и представе макар једног глумца.

Лепо је било доживети ту виталност, гледати брижног директора Балаћа како током представе стоји у задњем реду и надгледа да све прође у реду.

Било је задовољство уз искусног, славног Ирфана Менсура и нових звезда наше сцене Милене Живановић и Небојше Миловановића, видети и Драгану Варагић или Ксенију Мартиновић, наше глумице из такозване дијаспоре, које су дошле да би се на овом фестивалу, у својој земљи, такмичиле под заставом Канаде и Италије. А оно што још више охрабрује позоришне уметнике јесте да је селектор, професор Милован Здравковић рекао да после више од 60 виђених представа, од оних које због ограниченог броја фестивалских дана није могао да доведе, већ има –репертоар идућег, 42. такмичења за Златну колајну. И оно што потписник ових редова памти, будући да као новинар прати Фестивал монодраме и пантомиме од далеких година његовог оснивања, јесте да не посустаје ни фестивалска издавачка делатност, успостављена 2003. године. И као што рече Радомир Путник, театролог, аутор овогодишње књиге ‚‚Препознавање позоришта” – „фестивали пролазе, представе остају у сећању, а књиге су – за сва времена!

Све ово пишемо и због тога што ни јаук нисмо чули из дворишта овог фестивала поводом финансијске кризе. За неког је криза оно познато нам „у инат”, јер, ни ТВ преноси Европског првенства у фудбалу, а ни Ђоковић, нису утицали на број посетилаца, оних који воле позориште, који воле живу глумачку реч са сцене. Публика, то необично, непредвидиво биће.