Strancima je u Novom Sadu sve jeftino

Novi Sad – Novosadske kafedžije u centru grada žale se da za njihov posao festivalski dani „Egzita” nisu kao što su bili pre nekoliko godina. Ako neko potegne više za džep, onda su to oni iz eks-Juge, kaže Borislav Stanišić, vlasnik popularnog „Martas paba” u ulici Laze Telečkog, najpoznatijoj lokaciji provoda u Novom Sadu, gusto načičkanoj kafićima.

Cene za festivalske dane, po njegovim rečima, nisu podizane. Tu se domaća kafa i sada može popiti za 70 dinara, espreso za 85, a limunada za 110 dinara. Domaće pivo je jeftinije od evra. Fama je, kako kaže Stanišić, da zarada stiže od stranih gostiju – „nije to takva publika”, dodaje.

S obzirom na to da je veliki broj posetilaca „Egzita” smešten u kampu na gradskoj plaži „Štrand” kraj Dunava, na drugom kraju grada, tamo je možda i veći profit ugostitelja, ali i lokalnih prodavnica ispred kojih se na pivo „s nogu” okupljaju i mladi iz inostranstva, kao i regiona i Srbije.

Gradske ugostiteljske bašte su tokom prepodneva uglavnom puste, a prvi gosti sa prepoznatljivim narukvicama „Egzita” počinju da pristižu oko podneva na „jutarnju” kafu, nakon što se probude posle noćnog provoda na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde neki koncerti tek počinju po izlasku sunca.

– Nismo se posebno pripremali za ove dane, kod nas je uvek „Egzit”, jer smo mi u centru grada i tu uvek ima turista koji nam dolaze i kad se ne održava festival – kaže Boško Plačkov, menadžer restoran-kafea „Atina” u Katoličkoj porti.

Gulaš sa junetinom ili pasulj sa kobasicom, u tom restoranu košta 576 dinara, odnosno 540 dinara, dok je teletina ispod sača 1.140 dinara.

– Strancima je sve ovde jeftino, ali i ukusno. I Hrvati, koji su tu, naše komšije, pitaju nas, kada dođemo da naplatimo račun, da li smo sigurni u računicu, da je to samo toliko – priča Plačkov.

Italijanska hrana, pice i paste, u ponudi su obližnjeg restorana „Modena” sa velikom baštom u srcu grada. Dvojica mladih konobara, uredno obučenih u bele košulje i crne pantalone sa pregačom, koji tu nadgledaju baštenske stolove, pričaju da su im gosti Britanci, Francuzi, Nemci, Danci, Slovenci, Makedonci.

– Ovima sa zapada je sve ovde džaba. Pa biftek je kod njih 30-40 evra, a kod nas 1.200 dinara – kaže jedan od njih.

Uglavnom se traže domaća pića, pivo i rakije, ali se toči i inostrana žestina. Gosti mogu da uživaju i uz nargile u kafiću „Monro”, gde to dimno zadovoljstvo, sa ukusom grožđa, breskve ili jabuke, košta 600 dinara, a traje „dok ima žara”, objašnjava konobar Robert.

Na Trgu slobode postavljeni su štandovi na kojima su izloženi suveniri: drveni predmeti izrađeni u dekupaž tehnici, metalne kutije sa likovima Nikole Tesle ili Laze Kostića, „kibicfensteri” – karakteristični mali drveni prozori sa čipkanim zavesicama i saksijama, kakvi se u prirodnoj veličini mogu videti još samo na fasadama najstarijih kuća u Novom Sadu i Petrovaradinu.

„Kibicfenstere” za sada samo „kibicuju” (gledaju sa strane) turisti koji su došli na „Egzit”.

– Kupuju ih uglavnom kad krenu kući, pa požele da nešto ponesu sa sobom – kaže Novosađanin Vojin Nestorović, koji sa suprugom proizvodi ove unikatne drvene predmete raznih veličina, modela i boja, a prodaje ih za 1.500 dinara.

U Novi Sad je sa svojom violinom stigao i Danilo Anđelković, koga Beograđani poznaju po svirkama na pločniku u Knez Mihajlovoj, gde je nastupao i sa svojom suprugom balerinom.

Novi Sad, po njegovim rečima, ima neku posebnu toplinu, ne svira na njegovim ulicama prvi put, ali nikada nije otišao na festival „Egzit”. Njegov muzički svet je, objašnjava, malo drugačiji.