Sloboda govora

U prirodi je svake vlasti da voli lepe reči o sebi. Mnoga su epska, prozna i poetska dela napisana vođama u čast, kult bilo kakve ličnosti ne bi postojao bez postamenta sačinjenog od ushićenog obožavanja.

Isto tako, nosilac moći čini sve da se neželjeni šumovi prostiru što kraće i na malom prostoru, i ne ometaju opijenost koja nastaje iz uverenja da smo upravo ovog časa svedoci stvaranja velike istorije.

Ipak je Srbija nekako prevladala ambijent u kojem je moguće uzdizanje do obožavanja (kult u istinskom smislu reči), te je svako nastojanje da se politička grupacija koja vlada proglasi nenadmašnim kreatorom istorije uglavnom podložno pažnji kreativne kritičke javnosti, uz prilično ozbiljnu negaciju takvih zabluda vlasti.

Rekao bih da je sloboda javnog govora u Srbiji u rangu ostalih ljudskih sloboda, dakle na mršavoj dijeti, uz prividno obilje svih prava stečenih demokratskom evolucijom. Nekoliko parametara određuje takvu poziciju slobode govora: medijska struktura i pomna kontrola elektronskih medija koje je oligarhija odredila bitnim po svoj opstanak, sumnjiva vladavina prava, kompromitovanje države i njenih personalnih ikona u nerasvetljenim aferama i preglasni agitprop ljudi koji imaju najveću realnu moć.

Ključni medijski problem ipak nije nastojanje vlasti da kontroliše ono što želi i može, nego suviše podatnih ljudi, sklonih da se bilo kakvoj kontroli rado povinuju. Demokratski ideal, po kojem javnost kontroliše vlast – ovde je još utopija.

Slobodu javnog govora, uz tabloidne epigone, ugrožava (zagađuje) i interesna kasta apologeta – „analitičara”, koja svoju servilnost prema jednom čoveku iskazuje kao brigu za državu. Takvo poistovećivanje je besmisleno i besramno, ali ovde nije reč samo o deficitu ukusa, već o nastojanju da nekoliko godina unazad isti ljudi, isti inventar bezveznih opštih mesta, proglašavaju za analizu.

Neki od analitičara tog tipa bili su aktivni deo tima za spasavanje premijera od „državnog udara” i već su zaboravili koliko je njihovo antizavereničko prenemaganje bilo mnogo gore od opake budalaštine.

Naravno da takvim trudbenicima ne treba osporavati pravo na stav, ali valja reći da pozicija javnog seiza nosioca apsolutne vlasti oduzima bilo kakvu analitičku legitimnost.

Izgleda da je uticaj kritičke javnosti na vladajuću grupu ipak nedovoljno delotvoran. Opasan skandal u vezi s noćnim razbojništvom u Savamali u fazi je zaleđivanja. Vlast to čini balansiranjem na više nivoa, u više afera istovremeno, pri čemu se računa na kratko i sumnjivo pamćenje. Premijer je javno označio odgovorne – vrh beogradske vlasti – ali nema ideju kako da izađe iz lavirinta koji je sam konstruisao. I sada se o tome upadljivo ćuti, a „idioti” (određenje A. V.) koji su rušili noću svakako nastavljaju da grade po danu.

No, nezavisno od slobode javnog govora, mandatar nastavlja sa svojim neumornim verbalnim okupiranjem svekolikog domicilnog prostora. Njegove vanredne konferencije za štampu postale su redovna pojava, moglo bi se reći da je građanin Vučić neizbežni fenomen na nekoliko nivoa u toku istog dana.

O čemu nam on govori? Pre svega o uspesima koji su istorijski, o problemima koji su veliki ali rešenja ima. Svakog dana ima i uspeha i problema, a svako rešenje ili njegov nagoveštaj povod su za konferenciju za štampu. Vučić je takav kakvog ga je bog dao, čovek koji ne trpi drugačije mišljenje – poneko teškom mukom ipak istrpi – ali je njegova latentna frustracija vidljiva. On redovno, nepotrebno visokim tonom, polemiše sa svojim oponentima, ljuti se zbog neugodnih pitanja, teškom mukom se suzdržava da ne plane. I tako svakog božjeg dana.

Ne znam ima li dosadašnji i budući premijer savetnika za medije, ako uopšte bude hteo da ga posluša. Na duže staze, inflacija njegovog lica i reči može samo da mu nanese krupnu političku štetu. Na još duže staze, to se ne može podneti! Ionako su njegovi javni nastupi deo modela agresivnog agitpropa, koji, naravno, nije u skladu sa stanjem stvari. Hoću da kažem kako je stanje u ovoj državi mnogo depresivnije i daleko lošije nego što agresivni optimizam mandatara o tome govori.

Moguće je da građani, koji nisu preterano zadovoljni svojim životima, to bolje osećaju od tehničkog premijera. Mislim da mu je u fazi visoke zavisnosti od lične moći ipak važnije da malo više čuje drugačije glasove, a bar nešto manje i ređe podiže ton. Predsednik vlade morao bi da sluša uglavnom ono što mu se ne dopada. Ustajale ode parazitske kolonije udvorica možda mu pomažu da se oseća većim, ali one ne čine politiku.