Čovek koji je pomislio da može sve

Verovatno je malo onih koji su uspeli da suspregnu osećaj mučnine, ili barem nelagode, dok su gledali fotografije koje ovih dana svedoče o iživljavanju nad zarobljenim vojnicima u Turskoj. Ima nečeg naročito bizarnog u situacijama kada se istorija poigra svojim tokom pa one koji su do juče predstavljali autoritet gurne u prašinu, pod noge uvek anonimnoj gomili. Neki bi rekli – sumrak idola. Ali, turska vojska odavno nema status idola ili vrhunskog autoriteta koji je nekada predstavljala kao garant sekularnog poretka. Samo ovlašan pogled na okrvavljena lica poniženih vojnika dovoljan je da bude jasno da ovde nemamo posla s nekakvim prekaljenim vukovima koji su hteli da ruše vlast. „Bejbi fejs” uplašenog pogleda najčešći je prizor koji se nazire iz uniformisanih lica koja građani besomučno šutiraju i bičuju. Posebno je sadističko uživanje s kojim primenjuju torturu nad nekad neprikosnovenom silom u trenucima dok sevaju blicevi foto-aparata. Verovatno podsvesno priželjkuju da takvi zamrznuti kadrovi stignu „tamo gde treba” i da će taj neko znati da ceni i, naravno, posledično nagradi takvu erupciju lojalnosti.

Do obezglavljivanja vojske konačno je došlo serijom presuda protiv vrhovnih komandanata pre nekoliko godina a čistka koju sada gledamo predstavlja samo završne tonove. Ona poslovična Čehovljeva puška koja je bila okačena o klin u prvom činu, morala je da opali u trećem.

I nije tu nedužan ni Fetulah Gulen, nekadašnji imam, u kojeg Erdogan upire prstom kao u glavnog inspiratora neuspelog puča. Gulen se u medijima portretiše kao nekakva antiteza Erdoganovom autoritarizmu, ali to je još jedna opsena. Jednačina je u suštini jednostavna. Dvojica lidera su donedavno bili bliski saradnici koje je ujedinjavao zajednički cilj – reislamizacija Turske i obračun s vojskom kao čuvarem vatre sekularnog kemalizma. Kada je cilj zadovoljen, i kada je neprijatelj koji ih je ujedinjavao bačen na kolena, krenuli su jedan na drugoga.

No, Erdogan ne bi bio „sultan”, kako mu sve češće laskaju, da ne ume da preokrene nedostatke u prednosti. Vladavina gvozdene pesnice koju primenjuje u domaćoj politici nimalo ne smeta spoljnopolitičkim partnerima da u njemu i dalje pronalaze sagovornika i „faktor stabilnosti” u neuralgičnom regionu. Jer, na stolu su ipak krupni interesi koji su najjače vezivno tkivo svake politike. On se, naravno, ne libi da to bogato iskorišćava.

Trgovina, zapravo, cenkanje između Turske i Evropske unije koje bi pre dolikovalo nekakvom orijentalnom bazaru negoli ozbiljnoj politici pravo su ogledalo hipokrizije velikih sila. Višedecenijske evropske integracije ove zemlje često su cinično nazivane „predugom veridbom” Ankare i Brisela. Da apsurd bude veći, trenutak u kojem Evropa nudi Turskoj prelazak na sledeći nivo dolazi baš u momentu kada su se upalile sve lampice za uzbunu po pitanju ljudskih prava i sloboda u ovoj zemlji, a čiji su jedini zaštitnik i garant od uticaja – upravo zapadni partneri. Milioni izbeglica koji bi na jedan Erdoganov mig krenuli preko Sredozemlja sasvim su dovoljan razlog da Brisel zažmuri i Ankari ponudi otvaranje ponekog pregovaračkog poglavlja.

Uprkos, ili upravo zbog makijavelističkih metoda kojima se služi, Erdogan i dalje izgleda kao nezamenljiv partner kako Zapada tako i Rusije. Najogoljeniji pragmatizam obeležava većinu njegovih poteza, čak i kada se čini da ih vuče u afektu. Kada je procenio da mu tako odgovara nije se libio da odbrusi Moskvi da mu ne pada na pamet da se izvinjava za obaranje ruskog aviona, što je Vladimir Putin okarakterisao kao „zabadanje noža u leđa”. Odgovor Rusije su bile sankcije na uvoz hrane iz Turske kao i ukidanje čarter-letova za turska letovališta. Kad je pak Erdogan zaključio da je bilo dovoljno pokazivanja mišića, preokrenuo je ćurak, izvinio se Putinu, a svog dotadašnjeg najbližeg saradnika Ahmeta Davutoglua – pustio niz vodu. Kremlj je ukinuo embargo na turistička putovanja u Tursku i Rusi su opet masovno pohrlili u Bodrum i Marmaris.

Međutim, iako je teško izmeriti specifičnu težinu odnosa Ankare i velikih sila, u slučaju Vašingtona, ovo partnerstvo danas ipak deluje nezamenljivo. Turska je toliko važan strateški saveznik Amerike da nema nikakve dileme da bi se Bela kuća potrudila da pronađe zajednički jezik s bilo kojom turskom vlasti – Erdoganovom ili nekom drugom. Zato trenutno zahlađenje odnosa izazvano insistiranjem turske strane da SAD izruče Gulena treba posmatrati kao predstavu namenjenu domaćoj publici. Interesi koji povezuju Vašington s najvažnijim strateškim saveznikom na južnom krilu NATO-a daleko nadilaze trenutna trvenja. Simbol ove saradnje svakako je baza „„Indžirlik”” čiju izgradnju su započeli upravo Amerikanci. Za vreme Hladnog rata „Indžirlik” je bio ključna američka baza udaljena svega sat letenja od Sovjetskog Saveza, a nemerljiva je i njena važnost za reakciju na eventualne nove krize na Bliskom istoku. Malo je stoga uverljivih dokaza da će Vašington i Ankara promeniti ploču u međusobnim odnosima nakon ovako diletantski izvedenog pokušaja puča. „Indžirlik” predstavlja i najveće skladište nuklearnog arsenala Severnoatlantske alijanse, uključujući američke hidrogenske bombe. Baš kao u slučaju Evrope i izbeglica, sve su prilike da će nuklearne bojeve glave i ovog puta biti ubedljivije od zaštite ljudskih prava i podrške otporu protiv represije.

Svejedno, kroz ceo politički put Redžepa Tajipa Erdogana ipak se provlači jedna zajednička nit. Turski lider se uvek teško odupirao porivu za kontrolom svega u svojoj okolini, a kako se peo na lestvici moći taj impuls ga je sve više obuzimao. Pozornica na kojoj je na početku karijere bio okružen mnogim glumcima i statistima polako se praznila da bi na sceni u jednom trenutku ostao sam. Ostale siluete koje se eventualno i dalje pojavljuju u njegovom okruženju samo su marionete čije konce on pokreće.

To je opasan fenomen i ma koliko Erdogan bio vešt političar teško da se neće okrenuti protiv njega. Ovaj problem prepoznali su još antički Grci. Simptomi hibrisa, kako je nazvana ova boljka, jesu grandioznost, odsustvo samokritike i veze s realnošću. Koga hibris zavede taj pomisli da je mesija i da je svaka njegova odluka stvarno najbolja za državu i društvo.

Gromoglasna podrška na trgovima i ulicama, kada su Turci masovno ustali u odbranu Erdogana od nadolazećeg puča, ne amnestira ga ipak od galopirajuće erozije institucija i potkopavanja demokratije koje sprovodi. Krajnji i najveći gubitnik njegove ambicije da između sebe i države stavi znak jednakosti, osnovano se sumnja, biće sama Turska.