Pobuna protiv moćnih očeva

Milisav Savić (1945) autor je zbirki priča „Bugarska baraka”, „Mladići iz Raške”, „Ujak naše varoši”, „Fusnota”, „30 plus 18”, romana „Ljubavi Andrije Kurandića”, „Topola na terasi”, „Ćup komitskog vojvode”, „Hleb i strah” i više antologija savremene svetske priče.

Izdavačka kuća „Zograf” iz Niša objavila je nedavno Savićevu zbirku izabranih priča „Ljubavne priče jednog šeprtlje”, koju je priredio Mihajlo Pantić, a upravo se pojavilo novo izdanje romana „Topola na terasi”, koji govori o studentskim demonstracijama iz 1968. godine. Prvo izdanje ovog romana objavio je BIGZ 1985. godine. Od studentskih demonstracija su prošle četiri decenije. Sa Savićem razgovaramo o studentskom buntu, njegovom učinku, disidentima, vlasti, umetničkoj istini.

Šta danas za Vas znači „Topola na terasi”?

Nameće mi se kao memoarsko-autobiografska proza. Ne bez melanholičnih konotacija. Ali knjiga je i više od hronike o prvom ozbiljnijem otporu tadašnjem režimu ili od priče o generaciji koja je izvela pobunu protiv svojih moćnih očeva, odnosno za svoje obespravljene očeve.

Kakva je sudbina te generacije?

Demonstracije su doživele poraz. Tad je i počelo raslojavanje te generacije. Najradikalnije krilo je završilo u zatvorima, izbačeno s fakulteta, marginalizovano. Drugo, brojnije, pokušalo je da nastavi revoluciju u okviru institucija sistema, ali su institucije otupele, pa i samlele njegov revolucionarni zanos. Treće se uključilo u sam sistem. Zanimljivo je da su neki evropski šezdesetosmaši, oni koji su govorili „vodite ljubav a ne rat”, postali deo propagandne mašinerije u nedavnim takozvanim humanitarnim ratovima vođenim na Balkanu i u svetu.

Šta je najveći učinak 1968?

Osvojene su izvesne slobode. Više umetničke nego političke. Duh slobodnog, kritičkog mišljenja nije se više mogao vratiti u bocu. O tome svedoči i veliki broj zabrana knjiga, filmova, izložbi koje su se desile u Srbiji posle 1968, u vreme vladavine „liberala”. Junske demonstracije su najavile sve buduće demonstracije, zaključno sa onim 5. oktobra 2000. U stvaranju demokratskih, opozicionih partija veliku ulogu odigrali su nekadašnji „junaši”.

Da li se revolucionari bore za lične interese ili stvarno žele da menjaju svet ? Kako je bilo 1968?

Moj roman pokazuje da je to bila kombinacija i jednog drugog. Problem nastaje kad nastane raskorak između ličnog i opšteg. Svaka vlast, da parafraziramo velikog pisca, nasilje je nad pojedincem, i svaka vlast manje ili više pokvari onog koji je ima. Ne postoji savršena vlast, već postoje samo loše ili bolje. U vlasti nema potpuno čistih, već samo više ili manje prljavih, poručuje junak mog romana. Ali većina „junaša” su bili zanesenjaci, maštari. Ja sam čvrsto verovao da bi sloboda štampe uspela da reši sve probleme tadašnjeg društva: crvenu buržoaziju, nezaposlenost, socijalnu bedu...

Danas je štampa slobodna?

Naravno, bio sam u zabludi. Kao što vidimo, demokratija nije donela socijalnu pravdu, nije rešila problem nezaposlenosti... Danas postoji sloboda štampe, ali novi moćnici su uspeli da svaku istinu dovedu u pitanje, tako da se često ne zna šta je tu istina a šta laž. Govoriti kritički danas znači umnogome kao govoriti u vetar. Osim...

Osim?

... u literaturi, pravoj. U tome je moć umetnosti. Što ona nikad ne laže. I što nijedan sistem, nijedan moćnik, umetničku istinu ne može degradirati, svesti na laž. Naravno, literatura nema neku praktičnu moć da bitno menja svet, ali vi znate da u jednoj pesmi ili priči možete pronaći nešto što se opire teroru laži, sile, banalnosti, primitivnosti. Literatura postaje kuća, oaza vašeg pravog, slobodnog bića.

„Topola na terasi” je i priča o umetničkom životu disidenata sedamdesetih u Beogradu?

To je priča o vremenu kad su pisci zaista nešto značili, kad su zbog njihovih reči i knjiga zasedali komiteti... U to vreme svaki pravi pisac stavljao je znak jednakosti između etike i poetike. Pevati tada ode vođi značilo je potpisati sebi kao pesniku smrtnu presudu. Roman je priča o „Kolarcu”, „Grmeču”, „Zori”, „Klubu književnika”, o sedeljkama i pijankama na kojima se beskrajno raspravljalo o tome kako stvoriti pravedno i srećno društvo, o ljubavnim vezama koje su doživljavane kao umetnički čin, kao osvajanje slobode sopstvenog bića. Nedostatak političkih sloboda nadoknađivao se umetničkim, boemskim, seksualnim... Takvu umetničku groznicu Beograd više nikad neće doživeti. Paradoks demokratija u povoju je da one odbacuju i marginalizuju one koji su se najviše borili za nju: pisce, umetnike.

Neki delovi romana ušli su u knjigu „Ljubavne priče jednog šeprtlje”?

Pa šta su pesnici u ljubavi nego šeprtlje, simpatične!