Побуна против моћних очева

Милисав Савић (1945) аутор је збирки прича „Бугарска барака”, „Младићи из Рашке”, „Ујак наше вароши”, „Фуснота”, „30 плус 18”, романа „Љубави Андрије Курандића”, „Топола на тераси”, „Ћуп комитског војводе”, „Хлеб и страх” и више антологија савремене светске приче.

Издавачка кућа „Зограф” из Ниша објавила је недавно Савићеву збирку изабраних прича „Љубавне приче једног шепртље”, коју је приредио Михајло Пантић, а управо се појавило ново издање романа „Топола на тераси”, који говори о студентским демонстрацијама из 1968. године. Прво издање овог романа објавио је БИГЗ 1985. године. Од студентских демонстрација су прошле четири деценије. Са Савићем разговарамо о студентском бунту, његовом учинку, дисидентима, власти, уметничкој истини.

Шта данас за Вас значи „Топола на тераси”?

Намеће ми се као мемоарско-аутобиографска проза. Не без меланхоличних конотација. Али књига је и више од хронике о првом озбиљнијем отпору тадашњем режиму или од приче о генерацији која је извела побуну против својих моћних очева, односно за своје обесправљене очеве.

Каква је судбина те генерације?

Демонстрације су доживеле пораз. Тад је и почело раслојавање те генерације. Најрадикалније крило је завршило у затворима, избачено с факултета, маргинализовано. Друго, бројније, покушало је да настави револуцију у оквиру институција система, али су институције отупеле, па и самлеле његов револуционарни занос. Треће се укључило у сам систем. Занимљиво је да су неки eвропски шездесетосмаши, они који су говорили „водите љубав а не рат”, постали део пропагандне машинерије у недавним такозваним хуманитарним ратовима вођеним на Балкану и у свету.

Шта је највећи учинак 1968?

Освојене су извесне слободе. Више уметничке него политичке. Дух слободног, критичког мишљења није се више могао вратити у боцу. О томе сведочи и велики број забрана књига, филмова, изложби које су се десиле у Србији после 1968, у време владавине „либерала”. Јунске демонстрације су најавиле све будуће демонстрације, закључно са оним 5. октобра 2000. У стварању демократских, опозиционих партија велику улогу одиграли су некадашњи „јунаши”.

Да ли се револуционари боре за личне интересе или стварно желе да мењају свет ? Како је било 1968?

Мој роман показује да је то била комбинација и једног другог. Проблем настаје кад настане раскорак између личног и општег. Свака власт, да парафразирамо великог писца, насиље је над појединцем, и свака власт мање или више поквари оног који је има. Не постоји савршена власт, већ постоје само лоше или боље. У власти нема потпуно чистих, већ само више или мање прљавих, поручује јунак мог романа. Али већина „јунаша” су били занесењаци, маштари. Ја сам чврсто веровао да би слобода штампе успела да реши све проблеме тадашњег друштва: црвену буржоазију, незапосленост, социјалну беду...

Данас је штампа слободна?

Наравно, био сам у заблуди. Као што видимо, демократија није донела социјалну правду, није решила проблем незапослености... Данас постоји слобода штампе, али нови моћници су успели да сваку истину доведу у питање, тако да се често не зна шта је ту истина а шта лаж. Говорити критички данас значи умногоме као говорити у ветар. Осим...

Осим?

... у литератури, правој. У томе је моћ уметности. Што она никад не лаже. И што ниједан систем, ниједан моћник, уметничку истину не може деградирати, свести на лаж. Наравно, литература нема неку практичну моћ да битно мења свет, али ви знате да у једној песми или причи можете пронаћи нешто што се опире терору лажи, силе, баналности, примитивности. Литература постаје кућа, оаза вашег правог, слободног бића.

„Топола на тераси” је и прича о уметничком животу дисидената седамдесетих у Београду?

То је прича о времену кад су писци заиста нешто значили, кад су због њихових речи и књига заседали комитети... У то време сваки прави писац стављао је знак једнакости између етике и поетике. Певати тада оде вођи значило је потписати себи као песнику смртну пресуду. Роман је прича о „Коларцу”, „Грмечу”, „Зори”, „Клубу књижевника”, о седељкама и пијанкама на којима се бескрајно расправљало о томе како створити праведно и срећно друштво, о љубавним везама које су доживљаване као уметнички чин, као освајање слободе сопственог бића. Недостатак политичких слобода надокнађивао се уметничким, боемским, сексуалним... Такву уметничку грозницу Београд више никад неће доживети. Парадокс демократија у повоју је да оне одбацују и маргинализују оне који су се највише борили за њу: писце, уметнике.

Неки делови романа ушли су у књигу „Љубавне приче једног шепртље”?

Па шта су песници у љубави него шепртље, симпатичне!