Kako je Francuska postala glavna meta terorista

Dvojica radikalizovanih tinejdžera koji su u utorak upali u staru kamenu katoličku crkvu u francuskom mestu Sent Etjen di Ruvre i u ime Islamske države (ID) svešteniku prerezali grkljan pokrenuli su ponovo pitanja koja su se čula posle napada u Nici, Parizu, Nemačkoj, američkom Orlandu.

Da li su ovi napadači, poznati vlastima zbog sprege s ekstremistima kao i većina njihovih prethodnika, mogli biti osujećeni? Ima li propusta u radu nadležnih i da li najveći izazov zapadnog sveta postalo sortiranje svojih državljana u potencijalne teroriste?

Smrt sveštenika Žaka Amela, svega 12 dana posle napada u Nici, gde su od terorističke ruke stradale 84 osobe, rasplamsala je i diskusije o imigrantskoj politici, vladinoj strategiji protiv ID i najbolnijoj temi – da li se Francuska menja?

Francuze muči da li je zločin koji je osećaj bespomoćnosti uneo čak i u mala mesta poput Sent Etjen di Ruvrea – rezultat neuspeha njihove vlade? Lokalni policajci, poput onog koji je bio zadužen da prati Adela Kermiša, jednog od napadača koji je bio na uslovnoj slobodi, imaju posla s običnim kriminalcima. Obučeni su da pomažu ljudima u lokalu, ali ne i da u slučaju terorizma reaguju kao specijalci.

Ovaj Francuz alžirskog porekla pre četiri meseca je izašao iz zatvora jer je sudija procenio da više ne želi da postane džihadista iako je uhapšen zbog dvostrukog neuspelog pokušaja da se prikloni ekstremistima na sirijskom ratištu. Sudijini argumenti dočekani su na nož, pogotovu u tužilaštvu, koje ih je nazvalo „savršeno iluzornim s obzirom na kontekst”, piše „Mond”. Uzaludno je bilo i to što je nosio nanogvicu i uredno se javljao policiji. Iskoristio je slobodu kretanja od 8.30 do 12.30 da neuspeli prebeg u Siriju namiri bizarnim zločinom u svom gradu, kao što je i Omar Matin, iako donedavno na listi mogućih terorista, legalno kupio oružje i u gej klubu u Orlandu ubio 50 ljudi.

Šok od svežeg zločina u Francuskoj nije ugušio nove političke optužbe. Što su napadi internetom radikalizovanih muslimana učestaliji, popularnost predsedniku Fransoa Olandu opada. Bivši predsednik Nikola Sarkozi i liderka desničarskog Narodnog fronta Marin le Pen svesni su toga kada kažu da vlada koja je podbacila kada je reč o bezbednosti mora „temeljno da promeni” strategiju protiv ID.

I zaista je teško ignorisati činjenicu da su teroristi upali u crkvu, dok je zemlja pod bezbednosnim merama nezapamćenim u novijoj istoriji. Od prošlogodišnjeg januarskog upada u redakciju satiričnog magazina „Šarli ebdo”, kada je ubijeno 12 ljudi, Francuska je postala najugroženija država zapadnog sveta. Od tada je stradalo 235 osoba, daleko više u odnosu na žrtve u drugim zapadnim zemljama. Većinu samoubilačkih zločina izveli su francuski državljani ili stranci koji legalno žive u ovoj zemlji i govore francuski jezik.

Sekularna država, kolevka ljudskih prava i demokratije, postala im je glavni neprijatelj. Odmazda na francuskom tlu vezana je za njenu kolonijalnu istoriju i intervencionističku politiku. Njihovi borbeni avioni su skoro dve godine u međunarodnoj koaliciji koja tuče ekstremiste u Iraku i Siriji.

Vojni uticaj u nekadašnjim afričkim kolonijama inficiranim islamskim ekstremizmom porastao je u vreme aktuelnog francuskog predsednika. Nije stoga iznenađujuće za neke zapadne analitičare da većina napadača vuče poreklo iz Afrike. Deca tih doseljenika sada odgovaraju na regrutne pozive Islamske države. Oko 1.000 državljana Francuske većinom afričkog porekla putovalo je u Siriju ili su bar pokušali. Francuska je evropska zemlja s najviše muslimana – više od pet miliona, a napetost s ovom manjinom drastično je ojačana zabranom nošenja vela preko lica i pokrivanjem glave maramom u školi.

Farad Kosrokavar, sociolog, za „Njujork tajms” kaže da je ondašnji model integracije u principu darežljiv, ali suviše krut u praksi, zbog čega mnogi smatraju da im je povređen muslimanski ili arapski identitet. Oni drugu domovinu, kaže Kosrokavar, vide kao „grešnu zemlju koja ne poštuje islamsku tradiciju”, čime ID angažovanjem domaćih ekstremista uspešno barata.

Sociolog se pita šta će uraditi najdemokratskija zemlja da se zaštiti. Da li će dragocena sloboda podneti žrtvu u ime bezbednosti?

Osujećenje ekstremističkih samotnjaka koji su kao tempirane bombe nosi fundamentalno drukčiju misiju jer je ID u ovom pogledu daleko opasnija od Al Kaide. Al Kaida favorizuje organizovane planirane akcije i hijerarhijsku strukturu, dok ID podstiče svakoga ko je voljan da uzme oružje – da ubije u njihovo ime. Nije olako bilo poređenje bitke s ekstremističkim pristašama s pokušajem da se neko spreči u nameri da opljačka prodavnicu. Teško je boriti se protiv svojih državljana koji su se tu i školovali.

Jasno je da vlada računa na pobedu, držeći u rukama kartu građanskih sloboda, ali se „ne može odustati od vladavine zakona u cilju zaštite vladavine prava”, kako je juče insistirao francuski ministar unutrašnjih poslova Bernar Kaznev.

„Ako odustanemo od ustavnih, republikanskih principa, onda je pobedio terorizam”, rekao je Kaznev. Ali, glasni su i oni na čelu s jednim opozicionim članom parlamenta koji je pozvao na „francuski Gvantanamo” za sve koji se vraćaju ili pokušavaju otići u Siriju. Ideja se brzo primila među desno orijentisanim partijama koje sve glasnije pitaju da li ova zamisao opravdana.