Bosna većinskih grupa

Promene koje su se dogodile u postdejtonskoj BiH ne idu u prilog ideji davanja šanse pisanju novog „dejtonskog ustava“. Postdejtonska BiH se toliko promenila da bi pisanje novog „dejtonskog ustava“ (stari je iz 1995) ličilo na pisanje novih odluka Drugog zasedanja Avnoja (stare su iz 1943).

Za razliku od avnojske Republike BiH, u postdejtonskoj Bosni je došlo do podele svega što se moglo podeliti: teritorije, jezika, kulture, istorije, obrazovanja, ekonomije, policije, zdravstva. Svako ima svoja porodilišta i svoje bolnice, svoje dečje vrtiće, svoje škole i fakultete, svoje kafane, svoje medije i sportske klubove, svoje bogomolje i svoja groblja, svoja spomen-mesta i svoje traumatske godišnjice.

U postdejtonskoj BiH se zapravo odvijaju dva suprotna procesa: jedan kojim se ona kao celina drobi na manje delove i drugi kojim se ti delovi svojim etničkim homogenizovanjem ukrupnjavaju, odnosno šire do maksimalnih mogućnosti.

U bošnjačkim kantonima danas živi više Bošnjaka nego pre rata, u hrvatskim više Hrvata, u Republici Srpskoj više Srba – ali u celini gledano svugde manjkaju oni drugi. U Sarajevu fali Srba i Hrvata; u Banjaluci manjka Hrvata i Bošnjaka, u Mostaru Srba nedostaje, a Bošnjaka ponestaje.

I najmanje značajne podele su posledica bojazni da se ne deli sudbina manjine. Etničke grupe se osećaju zaštićene i sigurne samo u prostoru u kojem su upravo one većinske – svoji na svome! Ukrupnjavanje homogenizovanih etničkih celina odvija se pod motom: mi nećemo da budemo vaša manjina, a vi nećete da budete naša manjina.

Popis stanovništva je pokazao da veliki delovi entitetskih granica sve više liče na slovenačko-hrvatsku granicu – etnički najčistiju granicu na Balkanu. Etnički čiste granice unutar BiH produkt su etnički čistih prostora. Sve što je rat podstakao – mir je realizovao!

Procese koji su doveli do opšte podele društva sada je teško zaustaviti. Iznenađujuće je što se poredak zasnovan na „etnofiksaciji“, preokupaciji etničkom pripadnošću, lako održava, što svima izgleda prihvatljiv, pa čak i prirodan. I spoljna politika je tripartitna.

Ponovo se upitajmo – ima li smisla pisati novi „dejtonski ustav“?

Istorijski gledano, državama koje imaju slabe ili nemaju nikakve izglede da se održe, novi ustavi nisu pomogli. Naprotiv. Setimo se SFRJ i njenih ustavnih reformi. Posebno Ustava iz 1974. Uzalud je pisati novi „dejtonski ustav“ ako se piše iz perspektive poslednje nade – spasenja.

Ustavima se ne spasavaju države sklone padu. Država se ne gradi pisanjem kvalitetnijeg teksta ustava. Za to su potrebni čvršći materijali. Na primer, Srbija svojim ustavom neće zadržati Kosovo i Metohiju u svom sastavu – to se postiže drugim političkim sredstvima i metodama.

Ustavom se država uređuje, dovodi u red, polira kako bi društvo bilo civilizovanije. Ključni problem nije kvalitet teksta novog ustava. Krucijalni problem je „kvalitet“ države za koju se ustav piše. „Dejtonska BiH“ je država slabog „kvaliteta“: nije dovršena u obliku u kojem je nameravano da bude građena.

Novi „dejtonski ustav“ bio bi još jedna u nizu koketnih političkih ideja bačena na naivno bosansko tlo. „Dejtonski ustav“ je napisan, i tačka. Treba pisati nešto drugo, i tačka. Šta bi to „drugo“ moglo biti?

To niko osim Bošnjaka, Hrvata i Srba kao konstitutivnih naroda ne bi morao ni da zna. Izvesno je samo jedno, ma šta to „drugo“ bilo, ono mora počivati na novom elementu i na novoj perspektivi, ne na starom elementu i ne na perspektivi poslednje šanse.

A oni koji podjaruju postdejtonsku BiH na donošenje novog „dejtonskog ustava“ očigledno igraju na kartu prednosti nastale na osnovu faktorâ koje druga strana ne može da priušti. Na primer, da su Bošnjaci navodno brojniji od Srba i Hrvata zajedno.

Sociolog, profesor univerziteta