Босна већинских група

Промене које су се догодиле у постдејтонској БиХ не иду у прилог идеји давања шансе писању новог „дејтонског устава“. Постдејтонска БиХ се толико променила да би писање новог „дејтонског устава“ (стари је из 1995) личило на писање нових одлука Другог заседања Авноја (старе су из 1943).

За разлику од авнојске Републике БиХ, у постдејтонској Босни је дошло до поделе свега што се могло поделити: територије, језика, културе, историје, образовања, економије, полиције, здравства. Свако има своја породилишта и своје болнице, своје дечје вртиће, своје школе и факултете, своје кафане, своје медије и спортске клубове, своје богомоље и своја гробља, своја спомен-места и своје трауматске годишњице.

У постдејтонској БиХ се заправо одвијају два супротна процеса: један којим се она као целина дроби на мање делове и други којим се ти делови својим етничким хомогенизовањем укрупњавају, односно шире до максималних могућности.

У бошњачким кантонима данас живи више Бошњака него пре рата, у хрватским више Хрвата, у Републици Српској више Срба – али у целини гледано свугде мањкају они други. У Сарајеву фали Срба и Хрвата; у Бањалуци мањка Хрвата и Бошњака, у Мостару Срба недостаје, а Бошњака понестаје.

И најмање значајне поделе су последица бојазни да се не дели судбина мањине. Етничке групе се осећају заштићене и сигурне само у простору у којем су управо оне већинске – своји на своме! Укрупњавање хомогенизованих етничких целина одвија се под мотом: ми нећемо да будемо ваша мањина, а ви нећете да будете наша мањина.

Попис становништва је показао да велики делови ентитетских граница све више личе на словеначко-хрватску границу – етнички најчистију границу на Балкану. Етнички чисте границе унутар БиХ продукт су етнички чистих простора. Све што је рат подстакао – мир је реализовао!

Процесе који су довели до опште поделе друштва сада је тешко зауставити. Изненађујуће је што се поредак заснован на „етнофиксацији“, преокупaцији етничком припадношћу, лако одржава, што свима изгледа прихватљив, па чак и природан. И спољна политика је трипартитна.

Поново се упитајмо – има ли смисла писати нови „дејтонски устав“?

Историјски гледано, државама које имају слабе или немају никакве изгледе да се одрже, нови устави нису помогли. Напротив. Сетимо се СФРЈ и њених уставних реформи. Посебно Устава из 1974. Узалуд је писати нови „дејтонски устав“ ако се пише из перспективе последње наде – спасења.

Уставима се не спасавају државе склоне паду. Држава се не гради писањем квалитетнијег текста устава. За то су потребни чвршћи материјали. На пример, Србија својим уставом неће задржати Косово и Метохију у свом саставу – то се постиже другим политичким средствима и методама.

Уставом се држава уређује, доводи у ред, полира како би друштво било цивилизованије. Кључни проблем није квалитет текста новог устава. Круцијални проблем је „квалитет“ државе за коју се устав пише. „Дејтонска БиХ“ је држава слабог „квалитета“: није довршена у облику у којем је намеравано да буде грађена.

Нови „дејтонски устав“ био би још једна у низу кокетних политичких идеја бачена на наивно босанско тло. „Дејтонски устав“ је написан, и тачка. Треба писати нешто друго, и тачка. Шта би то „друго“ могло бити?

То нико осим Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа не би морао ни да зна. Извесно је само једно, ма шта то „друго“ било, оно мора почивати на новом елементу и на новој перспективи, не на старом елементу и не на перспективи последње шансе.

А они који подјарују постдејтонску БиХ на доношење новог „дејтонског устава“ очигледно играју на карту предности настале на основу факторâ које друга страна не може да приушти. На пример, да су Бошњаци наводно бројнији од Срба и Хрвата заједно.

Социолог, професор универзитета