Čemu služe ministarstva?

Grnčar turi dršku na grne od koju ’oće stranu
(vranjska poslovica)

Kad su pitali Nikolu Pašića šta se od političara očekuje, odgovorio je: „Lepe reči i sitne usluge za narod.” Kao što svi dobro znamo, lepe reči ne manjkaju ni današnjim političarima. Toga imamo napretek i svi se utrkuju u davanju nemogućih obećanja. Srbija je isuviše mala da bi mogla da izdrži ispunjenje svih obećanja koja su data. A šta je sa „sitnim uslugama za narod”? Toga nema niti je bilo ni u jednom programu rada vlade, sve dokle pamćenje seže.

Dobro bi bilo kad bi novi-stari mandatar vlade svojim ministrima postavio nekoliko lakih zadataka da bi dobio prave odgovore o tome šta su oni radili i uradili u proteklom mandatu.

Tako bi, recimo, ministru zdravlja mogao da naloži da pokuša da mu telefonom zakaže pregled kod lekara. Ako to uspe da uradi za vreme trajanja njegovog mandata, da ga ostavi na tom mestu barem još jedan mandat. Moguće je da je mandatar to i pokušao, pa se završilo pregledom u Moskvi. U našem zdravstvu kao da je sve smišljeno da se građani oteraju u privatne klinike i bolnice, gde će ih lečiti isti lekari iz državnih klinika i bolnica (pre podne igram za Partizan, a po podne za Crvenu zvezdu) do kojih nisu mogli da dođu uz pomoć zdravstvenih knjižica koje imaju i osiguranja koje plaćaju. Kad, nedajbože, odete kod lekara, dok čekate na red, možete da dobijete još neku bolest. Videli smo na kojem je mestu srpsko zdravstvo na evropskoj lestvici. Zar su nam bili potrebni ministar i ministarstvo zdravlja da bismo bili na poslednjem mestu? Možda bismo bez ministra bili barem nekoliko mesta napred jer bi se sistem samoorganizovao. A mogao bi mandatar da pozove i ministra telekomunikacija da mu objasni kako su telefoni za zakazivanje pregleda u državnim domovima zdravlja i klinikama uvek zauzeti, a u privatnim klinikama uvek dostupni. Ministar privrede i ministar finansija mogli bi da objasne mandataru zašto većina građana neće da se leči u privatnim klinikama kad su im plate i penzije smanjene za samo 10–25 odsto. Prosečne penzije su manje od prosečnih plata, pa je logikom profesora univerziteta smanjenje penzija moralo da bude veće od smanjenja plata. Ko ima manje, treba mu uzeti više! A kad već pominjemo profesore i „profesore” univerziteta, o njima mandatar može da priupita ministra prosvete.

Zašto mandatar ne bi ministru policije dao da mu nabavi pasoš po redovnoj proceduri? Pa da mora sve svoje diplomatske aktivnosti da odloži na mesec dana. Ili bar da ga pita kako se nekad pasoš dobijao za tri-četiri dana, a bilo je desetak puta manje zaposlenih u policiji, nije bilo ni kompjutera ni softvera nabavljenih javnom nabavkom i plaćenih kao Nasin kompjuterski centar, ni interneta, ni telefaksa, bili su samo telefoni i džipovi kojima se stizalo i do najzabačenijih mesta i vršile se provere podobnosti.

Ministar pravde mogao bi da mu objasni zašto donošenje presude nije usklađeno s prosečnom dužinom života u Srbiji. Zašto je ogromnim sudskim taksama pravosuđe oduzeto prosečnom građaninu i prepušteno bogatašima? Kako to da u Srbiji još uvek sude sudije koje su proterale pravdu iz Srbije, čak do Strazbura? I zašto još uvek u privrednim sudovima sude sudije koje su dale pečat legalnosti svim pljačkama i privatizacijama koje su učinjene? Zašto su tužilaštva puna ljudi koji ništa od svega što se u zemlji događa ne vide i ne čuju, pa uvek neko iz vlasti mora da im kaže koga da gone?

S ministrom prosvete bi mogao da pogleda kviz znanja na javnom servisu i da ga upita kako to da profesor srpskog jezika ne zna da odgovori na pitanja iz srpskog jezika za osmogodišnje škole – i da se uveri koliko nam je dobro školstvo jer učesnici u tom kvizu s visokim formalnim kvalifikacijama ne znaju elementarne stvari, čak i iz svog užeg usmerenja. Mogao bi isti ministar i da mu objasni zašto je to ministarstvo preuzelo i neke poslove od ministarstva trgovine, pa se dozvoljava kupoprodaja diploma i doktorata.

Ministra kulture, koji već dugo „glanca staro porodično srebro”, mogao bi da zamoli da goste iz inostranstva, koji su mu došli u posetu, povedu u Narodni muzej ili u Muzej savremene umetnosti. I da i gostima objasni da kod nas još uvek stranke umesto države vode javne nabavke.

Ministar za rad i socijalna pitanja mogao bi da mandataru pokaže kako dobro rade šalteri za penzionere i kroz koliko kompjuterizovanih šaltera oni moraju da prođu i koliko potvrda da dobiju, koliko dugo da čekaju da bi dobili zdravstvenu karticu (da čuje ono poznato šaltersko: rekao sam ti da dođeš sutra, a ti došao danas).

Možda je najbolje rešenje da se građanima već jednom objasni da sudovi postoje zbog sudija, klinike i bolnice zbog lekara, škole i univerziteti zbog profesora, šalteri zbog činovnika, policija zbog policajaca, javne nabavke zbog stranaka, ministarstvo finansija zbog naplate poreza, akciza i kamata, skupštine zbog poslanika i odbornika, vlada zbog ministara i stranaka, pa ko razume, shvatiće.

Tada će građanima biti jasno da su ministri postavljeni da „otvaraju” poglavlja, a kako tih poglavlja ima 35, a ministara samo 18, oni su toliko prezauzeti otvaranjem tih poglavlja, pa ne mogu da se bave uređenjem stvari u svom resoru ili, kako bi Pašić rekao, sitnim uslugama za narod.

„Promene su, kao što je rekao Bendžamin Dizraeli, čuveni engleski premijer pre skoro jednog i po veka, neizbežne i konstantne u naprednim zemljama.” A Srbija nikako da postane napredna zemlja.

Napomena: Događaji i pojave navedeni u ovom tekstu su stvarni i nisu izmišljeni jer se svakodnevno događaju građanima u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Naučni savetnik