Чему служе министарства?

Грнчар тури дршку на грне од коју ’оће страну
(врањска пословица)

Кад су питали Николу Пашића шта се од политичара очекује, одговорио је: „Лепе речи и ситне услуге за народ.” Као што сви добро знамо, лепе речи не мањкају ни данашњим политичарима. Тога имамо напретек и сви се утркују у давању немогућих обећања. Србија је исувише мала да би могла да издржи испуњење свих обећања која су дата. А шта је са „ситним услугама за народ”? Тога нема нити је било ни у једном програму рада владе, све докле памћење сеже.

Добро би било кад би нови-стари мандатар владе својим министрима поставио неколико лаких задатака да би добио праве одговоре о томе шта су они радили и урадили у протеклом мандату.

Тако би, рецимо, министру здравља могао да наложи да покуша да му телефоном закаже преглед код лекара. Ако то успе да уради за време трајања његовог мандата, да га остави на том месту барем још један мандат. Могуће је да је мандатар то и покушао, па се завршило прегледом у Москви. У нашем здравству као да је све смишљено да се грађани отерају у приватне клинике и болнице, где ће их лечити исти лекари из државних клиника и болница (пре подне играм за Партизан, а по подне за Црвену звезду) до којих нису могли да дођу уз помоћ здравствених књижица које имају и осигурања које плаћају. Кад, недајбоже, одете код лекара, док чекате на ред, можете да добијете још неку болест. Видели смо на којем је месту српско здравство на европској лествици. Зар су нам били потребни министар и министарство здравља да бисмо били на последњем месту? Можда бисмо без министра били барем неколико места напред јер би се систем самоорганизовао. А могао би мандатар да позове и министра телекомуникација да му објасни како су телефони за заказивање прегледа у државним домовима здравља и клиникама увек заузети, а у приватним клиникама увек доступни. Министар привреде и министар финансија могли би да објасне мандатару зашто већина грађана неће да се лечи у приватним клиникама кад су им плате и пензије смањене за само 10–25 одсто. Просечне пензије су мање од просечних плата, па је логиком професора универзитета смањење пензија морало да буде веће од смањења плата. Ко има мање, треба му узети више! А кад већ помињемо професоре и „професоре” универзитета, о њима мандатар може да приупита министра просвете.

Зашто мандатар не би министру полиције дао да му набави пасош по редовној процедури? Па да мора све своје дипломатске активности да одложи на месец дана. Или бар да га пита како се некад пасош добијао за три-четири дана, а било је десетак пута мање запослених у полицији, није било ни компјутера ни софтвера набављених јавном набавком и плаћених као Насин компјутерски центар, ни интернета, ни телефакса, били су само телефони и џипови којима се стизало и до најзабаченијих места и вршиле се провере подобности.

Министар правде могао би да му објасни зашто доношење пресуде није усклађено с просечном дужином живота у Србији. Зашто је огромним судским таксама правосуђе одузето просечном грађанину и препуштено богаташима? Како то да у Србији још увек суде судије које су протерале правду из Србије, чак до Стразбура? И зашто још увек у привредним судовима суде судије које су дале печат легалности свим пљачкама и приватизацијама које су учињене? Зашто су тужилаштва пуна људи који ништа од свега што се у земљи догађа не виде и не чују, па увек неко из власти мора да им каже кога да гоне?

С министром просвете би могао да погледа квиз знања на јавном сервису и да га упита како то да професор српског језика не зна да одговори на питања из српског језика за осмогодишње школе – и да се увери колико нам је добро школство јер учесници у том квизу с високим формалним квалификацијама не знају елементарне ствари, чак и из свог ужег усмерења. Могао би исти министар и да му објасни зашто је то министарство преузело и неке послове од министарства трговине, па се дозвољава купопродаја диплома и доктората.

Министра културе, који већ дуго „гланца старо породично сребро”, могао би да замоли да госте из иностранства, који су му дошли у посету, поведу у Народни музеј или у Музеј савремене уметности. И да и гостима објасни да код нас још увек странке уместо државе воде јавне набавке.

Министар за рад и социјална питања могао би да мандатару покаже како добро раде шалтери за пензионере и кроз колико компјутеризованих шалтера они морају да прођу и колико потврда да добију, колико дуго да чекају да би добили здравствену картицу (да чује оно познато шалтерско: рекао сам ти да дођеш сутра, а ти дошао данас).

Можда је најбоље решење да се грађанима већ једном објасни да судови постоје због судија, клинике и болнице због лекара, школе и универзитети због професора, шалтери због чиновника, полиција због полицајаца, јавне набавке због странака, министарство финансија због наплате пореза, акциза и камата, скупштине због посланика и одборника, влада због министара и странака, па ко разуме, схватиће.

Тада ће грађанима бити јасно да су министри постављени да „отварају” поглавља, а како тих поглавља има 35, а министара само 18, они су толико презаузети отварањем тих поглавља, па не могу да се баве уређењем ствари у свом ресору или, како би Пашић рекао, ситним услугама за народ.

„Промене су, као што је рекао Бенџамин Дизраели, чувени енглески премијер пре скоро једног и по века, неизбежне и константне у напредним земљама.” А Србија никако да постане напредна земља.

Напомена: Догађаји и појаве наведени у овом тексту су стварни и нису измишљени јер се свакодневно догађају грађанима у једној земљи на брдовитом Балкану.

Научни саветник