Ne biti uvučen u mulj mržnje

Ovo što slušamo i gledamo ovih dana u odnosima Zagreba, Sarajeva, Prištine i Beograda podseća na godine s kraja prošlog veka.

Kad, čak i površno, prođemo kroz naslove, fotografije i TV izveštaje od 1988. do 1999. godine, primetićemo iste teme, a i mnoge iste ljude. Tada, u opšteevropskoj obnovi etnonacionalizma, uklonjena je Jugoslavija, te i ideja zajedničkog, pa makar i paralelnog života ljudi različitih nacionalnosti i veroispovesti.

Na energiji megatrendova antikomunizma, jačanja etnonacionalizma i šovinizma, snaženja religioznosti pa i verskog ekstremizma, često kroz ratna razaranja, stvorene su male, nedovršene i slabe nacionalne države.

Kako u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, tako i u Beogradu, tadašnji lokalni i neznani likovi postali su nacionalne političke i intelektualne vođe; socijalistički direktori, pripadnici službi bezbednosti i njihovi sinovi postali su „tajkuni”, baš kao i u Rusiji. Ova elita je sledila davno izrečeno Danteovo zapažanje: „Šovinizam je ideologija secikesa!” U doba finansijske krize, kakva je zahvatila svet i naše prostore, od 2008. godine, potreba da se drugom odseče kesa samo jača.

Ova elita je, u svojim „zlatnim devedesetim”, donela novi svet, uputila se u Novu Evropu, iza sebe je ostavila mrtve, mnoge izgnanike i beskućnike. Najnovija obnova sećanja na vremena zla, mržnje i žrtve, samo potvrđuje pravilo: Mrtvi pritiskaju savest i živote živih! Oni zagovaraju kažnjavanje krivaca, pomoć za integraciju u novu sredinu, da se pitanja oko kojih se ljudi ne mogu složiti ostave po strani. Sve su to teški izazovi koji nisu olakšani delovanjem Haškog suda za ratne zločine, pa ni članstvom u EU.

Neofašizam jača širom Evrope, a neoustaštvo u Hrvatskoj, neoosmanizam u Turskoj, a i islamistički ekstremizam u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Srbiji. I to što neofašizam trenutno nema veću snagu unutar Srbije ne treba da nas uspavljuje. Ali kako se svemu tome suprotstaviti kad su očevi i sinovi ovih ideologija i dalje vladari ovih društava? Kad god dođu izbori ili neka druga prilika za polaganje računa za godine vladanja, a to su i izbori tokom 2016. u Srbiji, Hrvatskoj i (lokalni) u Bosni i Hercegovini, pokaže se da su ova društva samo po površini stabilna. U stvarnosti, to su nestabilna, dezintegrisana društva, slabih ekonomija i državnih aparata, kao i nekompetentnih vođstava. U takvim okolnostima, populizam i šovinistička mobilizacija su ono što je milo i lako ostvarivo miljenicima devedesetih godina. No, sada se ne može biti protiv Jugoslavije, jer je nema. Ali može se biti protiv međusobne saradnje i „evropskih perspektiva”.

Setimo se histerija u Zagrebu, kada je sud u Beogradu utvrdio da suđenje četničkom generalu nije bilo po sadašnjim pravilima poštenog suđenja. Isto se desilo pre nedelju dana, kada je to isto utvrdio sud u Zagrebu za kardinala. Iako se ni jedan od sudova nije izjašnjavao o meritumu: da li su ustaštvo i četništvo opravdani i prihvatljivi. Nasuprot tome, presude su u oba grada protumačene kao takve, kao rehabilitacija četništva i ustaštva. Otuda i međusobne optužbe i podozrenja. Započeta je svojevrsna Balkanska olimpijada antifašizma.

Učestale razmene nota, istupi ministara i zvaničnika nekima izgledaju kao zaoštravanje koje vodi u ratnu katastrofu. Za sada se sve to svodi na unutrašnje-političku upotrebu i za potrebe jačanja sopstvenih pozicija. Mnogima se čini i da to ne može da eskalira. No, ni tu mogućnost ne bi trebalo isključiti.

Ako se spoljne mecene postaraju malo više nego do sada, upravljanje ratovima u Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku moglo bi da uključi i „ograničene” oružane sukobe na zapadnom krilu bliskoistočne krize, odnosno na Balkanu.

Lako je podstaći one koji žele da „dovrše poslove” u „razgraničenju nacija” u BiH i u Srbiji, odnosno na Kosovu i u Sandžaku.

Nasuprot tome je prepoznavanje činjenice da živimo u vremenu regionalne i globalne saradnje i integracija; i da je vreme za srpsko-bošnjački dijalog, baš kao i za briselske sporazume – na putu normalizacije života ljudi, opstanka i razvoja Srbije, Kosova, Republike Srpske i Bosne i Hercegovine; da je vreme za miroljubivu koegzistenciju Srbije i Hrvatske.

Za Srbiju je važno da ne ostane izolovana od sveta, da ne bude gurnuta na gubitničku stranu, da vodi proaktivnu politiku saradnje, ali pre svega jačanja sopstvene ekonomije, institucija, kao i energetske i opšte bezbednosti; da podiže sopstveni ugled u regionu i svetu, da napreduje kroz evropske integracije, Berlinski proces izgradnje Zapadnog Balkana, da ekonomski sarađuje sa Rusijom, Kinom i drugima koji to žele. Da je to moguće, svedoči nedavna 2015. godina i politika Vlade Srbije. Važno je ostati na nivou dostignutog, a ne biti uvučen u mulj mržnje.

Predsednik Aktivne Srbije