Не бити увучен у муљ мржње

Ово што слушамо и гледамо ових дана у односима Загреба, Сарајева, Приштине и Београда подсећа на године с краја прошлог века.

Кад, чак и површно, прођемо кроз наслове, фотографије и ТВ извештаје од 1988. до 1999. године, приметићемо исте теме, а и многе исте људе. Тада, у општеевропској обнови етнонационализма, уклоњена је Југославија, те и идеја заједничког, па макар и паралелног живота људи различитих националности и вероисповести.

На енергији мегатрендова антикомунизма, јачања етнонационализма и шовинизма, снажења религиозности па и верског екстремизма, често кроз ратна разарања, створене су мале, недовршене и слабе националне државе.

Како у Загребу, Сарајеву, Приштини, тако и у Београду, тадашњи локални и незнани ликови постали су националне политичке и интелектуалне вође; социјалистички директори, припадници служби безбедности и њихови синови постали су „тајкуни”, баш као и у Русији. Ова елита је следила давно изречено Дантеово запажање: „Шовинизам је идеологија сецикеса!” У доба финансијске кризе, каква је захватила свет и наше просторе, од 2008. године, потреба да се другом одсече кеса само јача.

Ова елита је, у својим „златним деведесетим”, донела нови свет, упутила се у Нову Европу, иза себе је оставила мртве, многе изгнанике и бескућнике. Најновија обнова сећања на времена зла, мржње и жртве, само потврђује правило: Мртви притискају савест и животе живих! Они заговарају кажњавање криваца, помоћ за интеграцију у нову средину, да се питања око којих се људи не могу сложити оставе по страни. Све су то тешки изазови који нису олакшани деловањем Хашког суда за ратне злочине, па ни чланством у ЕУ.

Неофашизам јача широм Европе, а неоусташтво у Хрватској, неоосманизам у Турској, а и исламистички екстремизам у Босни и Херцеговини, на Косову и Србији. И то што неофашизам тренутно нема већу снагу унутар Србије не треба да нас успављује. Али како се свему томе супротставити кад су очеви и синови ових идеологија и даље владари ових друштава? Кад год дођу избори или нека друга прилика за полагање рачуна за године владања, а то су и избори током 2016. у Србији, Хрватској и (локални) у Босни и Херцеговини, покаже се да су ова друштва само по површини стабилна. У стварности, то су нестабилна, дезинтегрисана друштва, слабих економија и државних апарата, као и некомпетентних вођстава. У таквим околностима, популизам и шовинистичка мобилизација су оно што је мило и лако оствариво миљеницима деведесетих година. Но, сада се не може бити против Југославије, јер је нема. Али може се бити против међусобне сарадње и „европских перспектива”.

Сетимо се хистерија у Загребу, када је суд у Београду утврдио да суђење четничком генералу није било по садашњим правилима поштеног суђења. Исто се десило пре недељу дана, када је то исто утврдио суд у Загребу за кардинала. Иако се ни један од судова није изјашњавао о меритуму: да ли су усташтво и четништво оправдани и прихватљиви. Насупрот томе, пресуде су у оба града протумачене као такве, као рехабилитација четништва и усташтва. Отуда и међусобне оптужбе и подозрења. Започета је својеврсна Балканска олимпијада антифашизма.

Учестале размене нота, иступи министара и званичника некима изгледају као заоштравање које води у ратну катастрофу. За сада се све то своди на унутрашње-политичку употребу и за потребе јачања сопствених позиција. Многима се чини и да то не може да ескалира. Но, ни ту могућност не би требало искључити.

Ако се спољне мецене постарају мало више него до сада, управљање ратовима у Централној Азији и на Блиском истоку могло би да укључи и „ограничене” оружане сукобе на западном крилу блискоисточне кризе, односно на Балкану.

Лако је подстаћи оне који желе да „доврше послове” у „разграничењу нација” у БиХ и у Србији, односно на Косову и у Санџаку.

Насупрот томе је препознавање чињенице да живимо у времену регионалне и глобалне сарадње и интеграција; и да је време за српско-бошњачки дијалог, баш као и за бриселске споразуме – на путу нормализације живота људи, опстанка и развоја Србије, Косова, Републике Српске и Босне и Херцеговине; да је време за мирољубиву коегзистенцију Србије и Хрватске.

За Србију је важно да не остане изолована од света, да не буде гурнута на губитничку страну, да води проактивну политику сарадње, али пре свега јачања сопствене економије, институција, као и енергетске и опште безбедности; да подиже сопствени углед у региону и свету, да напредује кроз европске интеграције, Берлински процес изградње Западног Балкана, да економски сарађује са Русијом, Кином и другима који то желе. Да је то могуће, сведочи недавна 2015. година и политика Владе Србије. Важно је остати на нивоу достигнутог, а не бити увучен у муљ мржње.

Председник Активне Србије