Brige

U proteklih mesec dana dogodio se ni krajnje zabrinjavajućih pojava. Među njima je teroristički napad u Nici, izveden na najveći dan civilizacije kojoj pripadamo, dan slobode, bratstva i jednakosti, kada je nesrećni, jer onaj koji druge u crno zavija mora biti i sam veliki nesrećnik, kamiondžija pobio osamdeset i četvoro ljudi. Tu je, zatim, i traljavi pokušaj državnog udara u Turskoj, koji je pružio priliku još jednom nesrećniku, turskom predsedniku Erdoganu, da sam izvrši dalekosežni državni udar. Potom je tu niz od četiri oružana napada u sedam dana u Nemačkoj, gde je poginulo trinaestoro ljudi. Naposletku, u Kabulu je, u terorističkom napadu islamista, poginulo osamdeset ljudi.

Nema opravdanja za teroristički čin u kojem stradaju nevini, ma koliko i ma kako razumeli očaj i nemoćni bes koji mogu stajati iza njega. Naime, ubica nedužnih, ne može se zvati nikako drugačije do zločincem. Važi to, utoliko pre, i za neke predsednike SAD. Sadašnji, dobitnik Nobelove nagrade za mir, nedavno je priznao da su bespilotne letelice vojske kojom komanduje ubile u njegovom mandatu ne manje od 116 civila (među njima i 14 svatova u Jemenu). Takođe, važi to i za neke predsednike i premijere starih kolonijalnih sila, koje bi da i dalje uređuju svet, pa bi, utoliko, trebalo čestitati Englezima na glasanju za raspad Ujedinjenoga Kraljevstva i gubitak njegove stolice u Savetu bezbednosti UN. No, to važi i za one koji se, nemoćni da se osvete istinskim zločincima, svete nevinim ljudima.

Teroristički napad u Nici odneo je, između ostalih, živote desetoro dece i bar devetoro stranaca; u Nemačkoj su većinu stradalih činili Turci i Albanci „iz srca Srbije“ (u „srcu“ je tri dana žalosti usledilo, a van srca deci se ni ime ne zna); Turci su se, tokom pokušaja državnog udara, ubijali međusobno, a stradalo ih je više od dve stotine; u Kabulu su masakrirani Hazari, kojih je u Avganistanu oko devet odsto, i koji su već stradali za vreme talibana, samo zato što su šiiti, pa je to sunitskim islamistima dovoljno da ih nemilosrdno ubijaju.

Život u 21. veku očigledno malo vredi, čim se ovako masovno i bezdušno otima. Vrednosti slobode, jednakosti i bratstva među ljudima su skoro beznadežno izdane.

U Francuskoj će vanredno stanje trajati najmanje godinu dana, otkad je u novembru prošle godine, zbog užasnog terorističkog čina, uvedeno. Moguće je da će se ući i u izbore naredne godine u vanrednom stanju, a to bi bio jeziv simbol poraza francuskih više no dvestagodišnjih napora da se izgradi demokratsko društvo, što približnije idealima Francuske revolucije. Bio bi to poraz, ali ne samo Francuza, već i svih ostalih koji veruju u revolucionarne ideale. Činjenica da je Oland, kako ga jedna karikatura prikazuje, tek vođ jedne vlade klovnova (ko pomenu našega Supermena i njegove sluge, Tasovca i Bananamena, a tek Stefanovića i Vulina?), ne pokazuje ništa drugo do kapitulaciju demokratije pred kapitalističkim izazovima.

Naime, u istinski demokratskom, tj. nekapitalističkom, društvu ne bi bilo moguće da se ovakve stvari događaju, pošto bi ljudi nalazili sreću u zemljama rođenja, a u Francuskoj bi svi useljenici bili dobrodošli, jer svojom srećom doprinose njenoj slavi, baš zbog toga što su upravo u njoj ostvarili snove. Nažalost, prethodnu rečenicu će većina čitalaca ovog teksta protumačiti kao ozbiljno zastranjivanje autora, a upravo to označava trenutni poraz ideja Francuske revolucije; ideja, kojima je autor ovoga članka odan, jer misli da plemenitije nisu u istoriji postojale.

U Turskoj su, pak, neprijatelji ovih ideja pobedili. Na stranu to što je Redžep Tajip Erdogan autoritaran; bio je i Josip Broz, ali je, uz sve greške, modernizovao društvo, baš kao i Kemal Ataturk. Ovde je problem, barem za Turke (a većina ih toga nije svesna), činjenica što je Turska, nakon uklanjanja više od 100 generala (ranije je već sličan broj bio sklonjen) ostala s osakaćenom i nesposobnom vojskom, otkrivši svoj bok neprijateljima. Osim toga, prosvetno-naučna elita je desetkovana, a upravo ona vodi ubrzanom društvenom razvoju. Novinari su, takođe, činjenicom da su čitave novinske kuće zatvorene i njihovi najbolji predstavnici uhapšeni, do srži zastrašeni, a bez njih nema kontrole vlasti, što je uslov društvenog razvoja.

Na (polu)periferiji kapitalističkoga sistema, Paštuni i Hazari, Turci i Kurdi, Albanci, Hrvati, Bošnjaci i Srbi, te mnogi drugi, srčano biju tuđe bitke. Jedva preživljavaju, a međusobno se mrze; manjine tlače, ako ih ne ubijaju, kada ih velike sile podržavaju; ili se nadaju da će, predvođeni autoritarnim nacionalnim vođima, otploviti u nesanjane predele sreće i blagostanja.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu