Prvi beogradski spasilac naučio da pliva u Zoološkom vrtu

Kada se pre 88 godina, 19. januara, na Bogojavljenje, rodio Aleksandar Kostić, prestonicom su odjekivali pucnji topova. Tresao se Beograd. Tog dana na svet je došao i princ Tomislav Karađorđević. Ovaj datum i topovi kao da su odredili putanju Kostićevog života, jednog od prvih profesionalnih spasilaca u Beogradu.

– Naučio sam da plivam u Zoološkom vrtu. Proleća 41. upravnik zoo vrta je zbog bombardovanja izmestio foke iz bazena i napunio ga vodom. Mi deca smo iskoristili priliku, bacakali smo se i učili da plivamo – priča Aleksandar koji je imao samo 13 godina kada su Beograd zasule bombe i odmah se prisetio kako je preživeo prvi ratni udar.

– Sa drugarom sam bio na Palilulskoj pijaci. Išao sam da kupim hleb i to onaj koji se već mešao sa kukuruznim brašnom. Bomba je udarila na pedesetak metara od nas i silina vazduha nas je odbacila. Samo je sreća u nesreći bila da smo preživeli jer je tada na pijaci stradalo više od 100 ljudi – kaže Kostić sećajući se kako su on i njegovi drugari svoje plivačko umeće usavršavali na Savi i to pod kuršumima.

– Savsko sam dete. Tamo smo stalno visili. Kupali smo se na mestu gde je jezero. Prekidale su nas ustaše s druge obale koja je tada pripadala Zemunu. Ali, nas to nije sprečavalo da idemo na kupanje – ističe Kostić.

Odmah posle rata učlanio se u Crvenu zvezdu i to prvo u košarkaški, a zatim u vaterpolo klub.

– Košarku nismo ni mogli da igramo kako treba jer nismo imali patike. Tek kasnije smo dobili češke „Bata” i to one duboke. Bili smo glavne face u gradu. Na foru tih patika osvojio sam i svoju ženu, pravi devojčurak sa Dorćola – kao da je juče bilo priča Kostić. Vaterpolo mu je ipak bio draži, tako da je prve „korake” u bazenu naučio od tada čuvenog Dubrovčanina Luke Ciganovića.

– Luka je bio Srbin. U vreme Drugog svetskog rata pobegao je iz Dubrovnika i nastanio se u Beogradu. On nas je naučio raznim plivačkim stilovima. Imao sam četrdesetak godina kada smo moj drug Zlatko Kemura i ja kod Partizanovog kupatila na Adi izvukli nekoliko ljudi koje je Sava podvukla pod splavove. Tada jezero još nije bilo u potpunosti izgrađeno pa je Sava bila jako brza. Kada su u kupatilu saznali da mi spasavamo ljude, angažovali su i mene i Zlatka kao profesionalne spasioce. Čak smo dobili i pare za to, jer je Partizanovo kupatilo bilo pod nadležnošću Doma vojske. Radili smo jednu sezonu, i bogami iz reke izvukli dosta neplivača. Pamtim da smo jednog dana Zlatko i ja spasli dve osobe, gimnazijalca i studentkinju filozofije – priča Kostić.

Ali tada, kaže, nije bilo opreme za spasavanje. Osim čamca u kome su bili po ceo dan, Kemura i Kostić su imali samo pojas za spasavanje.

– Nije bilo lako jer je čamcem trebalo savladati reku i doći do neplivača. Često smo morali da ronimo kako bismo ljude izvukli na površinu. Sećam se da smo u poslednjem trenutku izvukli jednog oficira koji se nešto junačio po reci. Dok smo mi sa čamcem stigli do njega talasi su ga već bili prekrili. Skočili smo i našli ga na dnu. Uspeli smo da ga izvučemo iz mutne vode, a onda ga je doktorka na obali povratila u život, davši mu injekciju u srce – kaže Kostić i ističe da ih je taj oficir danima pratio i zahvaljivao im.

Kasnije je Kostića život odveo na drugu stranu.

– Zaposlio sam se u „Politikinoj” „TV reviji”. Bilo je to zlatno vreme novinarstva, tada nam je dnevni tiraž bio 100.000. Nijedan nedeljnik te vrste nije mogao da postigne taj tiraž. Nažalost, karijeru mi je prekinula saobraćajna nesreća. Vraćajući se sa zadatka, 1975. godine imali smo udes kod Sajma, gde sam povredio kičmu. Mesecima sam ležao u postelji, zbog čega sam morao u penziju – napominje Kostić.

I dan-danas Kostić se ne odvaja od vode.

U komšiluku sa Mošom Marjanovićem

Aleksandar Kostić, prvi profesionalni spasilac u Beogradu, rođen je u Ulici Stanoja Glavaša, ali od 1937. godine živi u zgradi koju je njegov otac Dimitrije, građevinski inženjer, izgradio u Ulici Ilije Garašanina.

– U Glavaševoj ulici stanovao je i Blagoje Marjanović Moša, čuveni fudbaler i član reprezentacije Jugoslavije koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu u Urugvaju. Mošu su znali svi Palilulci jer je pripadao staroj porodici, a ja sam se družio sa mlađim Marjanovićem – kaže Kostić.