Šta neće Veljko Đurić?

Povodom teksta Veljka Đurića „Popis žrtava je posao države, a ne grupe zaljubljenika”

Na podizanju Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku radimo, pre svega, zato što nijedna državna ili bilo koja druga institucija na tome ništa nije uradila. A već decenijama se o tome govori. Sve ostane na priči. Surove činjenice dokazuju da su, nažalost, milioni Srba stradali u ratovima HH veka. U zvaničnim evidencijama ni 20 odsto njih nije popisano. Svoj udeo u neurađenom ima i Muzej žrtava genocida. To, izgleda, nije poznato ni današnjem njegovom vršiocu dužnosti direktora Veljku Đuriću. Možda baš zato neka nesuvisla pitanja kuljaju iz njegovih novinskih napisa. I osporavanja rada onih koji su se prihvatili toga posla.

Mnoge naučne, kulturne i druge institucije, među kojima je i Muzej genocida, kao i mnogi pojedinci, kojima pripada dotični Veljko Đurić, izneverili su očekivanja srpske javnosti. A pritom se „brane”, osporavajući trud onih koji rade i koji imaju vidne rezultate.

Rad Društva za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku naišao je na opštu podršku naučnih, duhovnih, kulturnih i drugih institucija, kao i mnogih istaknutih ličnosti. Za razliku od svih njih, na suprotnoj strani našao se Veljko Đurić, namećući se kao tobožnji stručnjak u ovim poslovima.

Iščekujemo da u narednih nekoliko godina, ukoliko ostane na sadašnjoj funkciji, gospodin Đurić postigne neke značajnije rezultate, pa ćemo ga rado uključiti u naše projekte.

Za četiri godine svoga rada Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku već je postiglo vidne rezultate u evidentiranju srpskih žrtava, sabiranju dokumentacije, literature i arhivske građe i uspelo da poslu na kome radi prizove mnoge institucije i ugledne ličnosti srpskog porekla iz zemlje i sveta. Rad na izradi bibliografiji radova o srpskim stradanjima prenet je sa srpskog na druga jezička područja.

Princip kog se držimo od samog početka je dobrovoljni rad i ko je voljan da nam se pod tim uslovima pridruži dobro je došao. Kada je to bilo neophodno, članovi Upravnog odbora svojim novcem su finansirali aktivnosti Društva.

Ako gospodin Đurić ceni da ga postojanje Društva ugrožava, i da zato neće da „nestručni zaljubljenici”, kako kaže, zamajavaju javnost, to nije razlog da oni koji mogu i žele da pomognu, ma kako ih g. Đurić nazivao, od toga odustanu. Bilo bi dobro da je takvih zaljubljenika što više, a kada je reč o stručnjacima, Društvo ih ima daleko više i stručnijih nego što je g. Đurić, a to i on sam zna. Osporavanja i potcenjivanja namera i onoga što je do sada postignuto ne donosi ništa dobro niti opštim interesima niti inicijatoru ove rasprave. Nadmenost, zapravo bojazan da je ponuđena alternativa onom poslu kojim se on bavi, ničemu ne koristi.

Da su za proteklih 20 godina g. Đurić i drugi kojima je to posao bar nešto vidno učinio u vezi sa tim pitanjem, ne bi ovih dana iz Hrvatske pljuštale kamenice po srpskom narodu i ne bi bilo ponovo, bar sa takvim odjekom, onog znanog ustaškog pokliča „Srbe o vrbe!”

Zato moramo imati Srpski memorijal. Da bismo istinom sprečili povratak aveti prošlosti, da bismo se uspešno suprotstavili prekrajanju istorije. 

Predsednik Skupštine Društva za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u HH veku