Žaba sa druge planete

Surinamska žaba živi u Južnoj Americi. Međutim, sudeći po njenom izgledu, pre bi se reklo da dolazi sa druge planete. Krupna i pljosnata, četvrtastog tela, trouglaste glave i sivkastobraon kože, kada se nepomično odmara na tlu više liči na sasušeni list opao sa nekog tropskog drveta nego na žabu.

Ovu neobičnu životinju u njenom prirodnom staništu nije lako videti, pošto vreme provodi uglavnom na muljevitom dnu reka i bara. Ne smetaju joj tama i vodeno rastinje, a može da opstane čak i u zagađenoj vodi, iz koje izranja na pola sata kako bi udahnula vazduh.

Hrani se crvićima, insektima, ljuskarima i sitnom ribom. Za razliku od većine žaba koje svoj plen love zahvaljujući dugom lepljivom jeziku, surinamska žaba uopšte nema jezik. Do hrane dolazi loveći je dugim i tankim prednjim nogama na kojima ima duge, osetljive i savitljive izrasline nalik na prste. Ovim „prstićima” se služi kao rukama i njima trpa hranu u usta.

Međutim, kod ove životinje najneobičniji je način na koji donosi mladunce na svet. Surinamske žabe pare se u vreme kiša. Porast nivoa vode i nagli pad njene temperature upozoravaju žapca da je vreme da potraži sebi partnerku. Ako je ženka spremna za parenje, par uskače u vodu i započinje ljubavnu igru. Isprepletenih nogu, mužjak i ženka plivaju sa dna ka površini kako bi udahnuli. Plutajući na površini, izvrću se na leđa i ženka tada snese tri do deset jajašaca koja padaju na stomak mužjaka koji se podvukao ispod nje. Zatim slede nagli okret i čvrst zagrljaj, tako da se oplođena jajašca sa mužjakovog stomaka prilepljuju za ženkina leđa. Postupak se ponavlja sve dok sva jajašca, kojih može biti i do stotinu, ne završe na žabinim leđima.

Pošto je obavio svoju jedinu roditeljsku dužnost, mužjak odlazi. Ubrzo potom jajašca utonu u šupljikavu kožu na leđima ženke, koja podseća na sunđer. Nekoliko sati kasnije, tkivo oko njih počinje da bubri kao kvasac, stvarajući zaštitni sloj oko jajašaca. Kad prođe desetak dana od parenja, svako jaje je „ušuškano” u sopstvenu komoricu, a žabina leđa liče na saće.

Ovaj pokretni inkubator ženka dugo nosi na leđima: dvanaestak, a ponekad i svih dvadeset nedelja – sve dok se u prirodi ne stvore uslovi pogodni za odrastanje mladunaca. Kad nastupi pravi trenutak, događa se čudo: kroz rupice koje se otvaraju u koži na leđima žabe izvlače se desetine žabica, sićušnih kopija svoje majke. Surinamske žabe kroz fazu punoglavca prolaze sakrivene u majčinim leđima. Na svet dolaze potpuno razvijene, spremne za život i – gladne. A kad ogladne, jedu sve na šta naiđu, pa i sopstvenu braću i sestre. Ukoliko neki od mladunaca zaostane pod kožom, majka će udahnuti vazduh, naduvati se kao balon i prosto ga izgurati napolje. Potom će odbaciti kožu sa leđa i otići, ostavivši svoje potomstvo da se snalazi u blatnjavim vodama Južne Amerike.