Жаба са друге планете

Суринамска жаба живи у Јужној Америци. Међутим, судећи по њеном изгледу, пре би се рекло да долази са друге планете. Крупна и пљосната, четвртастог тела, троугласте главе и сивкастобраон коже, када се непомично одмара на тлу више личи на сасушени лист опао са неког тропског дрвета него на жабу.

Ову необичну животињу у њеном природном станишту није лако видети, пошто време проводи углавном на муљевитом дну река и бара. Не сметају јој тама и водено растиње, а може да опстане чак и у загађеној води, из које израња на пола сата како би удахнула ваздух.

Храни се црвићима, инсектима, љускарима и ситном рибом. За разлику од већине жаба које свој плен лове захваљујући дугом лепљивом језику, суринамска жаба уопште нема језик. До хране долази ловећи је дугим и танким предњим ногама на којима има дуге, осетљиве и савитљиве израслине налик на прсте. Овим „прстићима” се служи као рукама и њима трпа храну у уста.

Међутим, код ове животиње најнеобичнији је начин на који доноси младунце на свет. Суринамске жабе паре се у време киша. Пораст нивоа воде и нагли пад њене температуре упозоравају жапца да је време да потражи себи партнерку. Ако је женка спремна за парење, пар ускаче у воду и започиње љубавну игру. Испреплетених ногу, мужјак и женка пливају са дна ка површини како би удахнули. Плутајући на површини, изврћу се на леђа и женка тада снесе три до десет јајашаца која падају на стомак мужјака који се подвукао испод ње. Затим следе нагли окрет и чврст загрљај, тако да се оплођена јајашца са мужјаковог стомака прилепљују за женкина леђа. Поступак се понавља све док сва јајашца, којих може бити и до стотину, не заврше на жабиним леђима.

Пошто је обавио своју једину родитељску дужност, мужјак одлази. Убрзо потом јајашца утону у шупљикаву кожу на леђима женке, која подсећа на сунђер. Неколико сати касније, ткиво око њих почиње да бубри као квасац, стварајући заштитни слој око јајашаца. Кад прође десетак дана од парења, свако јаје је „ушушкано” у сопствену коморицу, а жабина леђа личе на саће.

Овај покретни инкубатор женка дуго носи на леђима: дванаестак, а понекад и свих двадесет недеља – све док се у природи не створе услови погодни за одрастање младунаца. Кад наступи прави тренутак, догађа се чудо: кроз рупице које се отварају у кожи на леђима жабе извлаче се десетине жабица, сићушних копија своје мајке. Суринамске жабе кроз фазу пуноглавца пролазе сакривене у мајчиним леђима. На свет долазе потпуно развијене, спремне за живот и – гладне. А кад огладне, једу све на шта наиђу, па и сопствену браћу и сестре. Уколико неки од младунаца заостане под кожом, мајка ће удахнути ваздух, надувати се као балон и просто га изгурати напоље. Потом ће одбацити кожу са леђа и отићи, оставивши своје потомство да се сналази у блатњавим водама Јужне Америке.