Putovanje beogradskim vremeplovom

Kafane su stvorene za ispredanje priča iz prošlosti. Istina, onih pravih nije još mnogo ostalo u gradu, ali se pod njihovim krovom brzi ritam svakodnevice začas uspori, pa sve počne da ide svojim prirodnim tokom – lagano, bez osvrtanja na kazaljke sata. Još kad pripovedač i vrsni poznavalac prilika u starom Beogradu, Dragan L. Perić, zavrti vremeplov sećanja na Beograd kojeg više nema, onda „putovanje” može da počne. Tokom duge večeri za stolom zastrtim kariranim stolnjakom niko ne mrda.

Slušaocima ne smeta ni što prostorijom plutaju oblaci dima, a radoznali gosti kao poslušni đaci upijaju svaku reč gradskog hroničara, loveći trenutak kada će da ga prekinu nekim dodatnim „sitnim” pitanjem o kafedžiji, prodavcu pertli, konjušaru ili nekom drugom sasvim običnom žitelju koji je pre dolaska struje u našu prestonicu radio u jednom od kvartova. Na sva pitanja Dragan ima odgovor. Posebno ga, kaže, interesuju sudbine „malih” ljudi. Da bi to potvrdio, ovaj pasionirani kolekcionar fotografija upire prstom u kočijaša na crno-beloj slici i objašnjava: – Vidiš, on je običan čovek, ali mu konj vredi više nego radnja u glavnoj ulici kojom tera zapregu...

Ovo je jedna u nizu zanimljivosti koje su sinoć privukle pažnju „putnika”, kako Perić oslovljava svoje goste u kafani „Zlatno burence” u Prizrenskoj ulici. Sastanci ili slikovito rečeno „plovidbe” već godinu dana organizuju se svakog četvrtka u savamalskom kutku „Antika”, ali je po letnjoj neplanskoj „šemi” napravljen izuzetak pa se društvo okupilo u ovom lokalu na Zelenom vencu.

Ličnu kartu „Zlatnog burenceta” Perić je izvukao kao iz rukava.

– Ova kafana rođena je pre 150 godina. U njoj se osećam kao kod kuće. U nju je dolazio i golobradi Gavrilo Princip, sa svojim drugovima mladobosancima. Ovo mesto bilo je neformalni štab – okupljalište četnika, koji nemaju veze sa četnicima iz Drugog svetskog rata. Dolazili su tu od Srpsko-turskog rata 1876. godine, pa do Prvog svetskog rata – priča Perić, a prijatelji dodaju da na njegovim časovima istorije vlada mrtva tišina. Preslišavanje počinje tek kasnije uz nazdravljanje vinom ili čašicom „ljute”. Pripovedanju ne smeta jedino muzika, posebno kad usnu harmoniku zasvira jedan od stalnih članova ove „posade”. Podršku tada daju i Aleksandra Oluić Beba i Branko Kostić, ali i mnogi drugi zaljubljenici u priče iz naše prestonice.

Druženja su tematski podeljena. Najsvežije predavanje je „Spomenici i njihove priče”, a počelo je podsećanjem na spomenik Dositeju Obradoviću, podignutom preko puta kafane „Srpska kruna”, zatim sledi prisećanje na to kako su mnogi „došli i ostali” u gradu na obalama Save i Dunava. Među posebnim lekcijama su one o beogradskim ilustracijama, a sledećeg četvrtka pričaće se isključivo kafanske priče. Autor programa, poznat i kao Kapetan vremeplova, nije hteo mnogo da otkriva o toj temi, ali je „đacima” samo kratko poručio da su prve kafane u Beogradu otvorene u delovima grada naseljenim Turcima, pa i sam naziv potiče od njih, odnosno od prvobitnog imena koji je glasio „Kuća kafe”.