Путовање београдским времепловом

Кафане су створене за испредање прича из прошлости. Истина, оних правих није још много остало у граду, али се под њиховим кровом брзи ритам свакодневице зачас успори, па све почне да иде својим природним током – лагано, без освртања на казаљке сата. Још кад приповедач и врсни познавалац прилика у старом Београду, Драган Л. Перић, заврти времеплов сећања на Београд којег више нема, онда „путовање” може да почне. Током дуге вечери за столом застртим карираним столњаком нико не мрда.

Слушаоцима не смета ни што просторијом плутају облаци дима, а радознали гости као послушни ђаци упијају сваку реч градског хроничара, ловећи тренутак када ће да га прекину неким додатним „ситним” питањем о кафеџији, продавцу пертли, коњушару или неком другом сасвим обичном житељу који је пре доласка струје у нашу престоницу радио у једном од квартова. На сва питања Драган има одговор. Посебно га, каже, интересују судбине „малих” људи. Да би то потврдио, овај пасионирани колекционар фотографија упире прстом у кочијаша на црно-белој слици и објашњава: – Видиш, он је обичан човек, али му коњ вреди више него радња у главној улици којом тера запрегу...

Ово је једна у низу занимљивости које су синоћ привукле пажњу „путника”, како Перић ословљава своје госте у кафани „Златно буренце” у Призренској улици. Састанци или сликовито речено „пловидбе” већ годину дана организују се сваког четвртка у савамалском кутку „Антика”, али је по летњој непланској „шеми” направљен изузетак па се друштво окупило у овом локалу на Зеленом венцу.

Личну карту „Златног буренцета” Перић је извукао као из рукава.

– Ова кафана рођена је пре 150 година. У њој се осећам као код куће. У њу је долазио и голобради Гаврило Принцип, са својим друговима младобосанцима. Ово место било је неформални штаб – окупљалиште четника, који немају везе са четницима из Другог светског рата. Долазили су ту од Српско-турског рата 1876. године, па до Првог светског рата – прича Перић, а пријатељи додају да на његовим часовима историје влада мртва тишина. Преслишавање почиње тек касније уз наздрављање вином или чашицом „љуте”. Приповедању не смета једино музика, посебно кад усну хармонику засвира један од сталних чланова ове „посаде”. Подршку тада дају и Александра Олуић Беба и Бранко Костић, али и многи други заљубљеници у приче из наше престонице.

Дружења су тематски подељена. Најсвежије предавање је „Споменици и њихове приче”, а почело је подсећањем на споменик Доситеју Обрадовићу, подигнутом преко пута кафане „Српска круна”, затим следи присећање на то како су многи „дошли и остали” у граду на обалама Саве и Дунава. Међу посебним лекцијама су оне о београдским илустрацијама, а следећег четвртка причаће се искључиво кафанске приче. Аутор програма, познат и као Капетан времеплова, није хтео много да открива о тој теми, али је „ђацима” само кратко поручио да су прве кафане у Београду отворене у деловима града насељеним Турцима, па и сам назив потиче од њих, односно од првобитног имена који је гласио „Кућа кафе”.