Prava reč iz „Srpskog memorijala”

Jedino što me je obradovalo od svega što su napisala gospoda iz „Srpskog memorijala” jesu poslednje tri reči u poslednjoj rečenici (koja, uzgred budi rečeno, broji 50 reči!), u tekstu naslovljenom „Izlivi neistina i mržnje Veljka Đurića” Milivoja Ivaniševića: „...nećemo više odgovarati”.

Doduše, s malom zadrškom: nisu oni reagovali na moje tekstove, već sam ja reagovao na gomilu ispraznosti koje je iskazao Ivanišević u tekstu „SPC prikuplja podatke o srpskim žrtvama u 20. veku” (Politika, 26. jul 2016).

I dalje čvrsto verujem da je neumesno da se rukovodioci „Srpskog memorijala” mešaju u ono čemu očigledno nisu dorasli. Ako su želeli malo reklame, napadajući bez ikakvog povoda drugog, čini se da nisu dobili mnogo. Da sam u pravu potvrđuju i reakcije uglednih ljudi iz istorijske struke. (Jedino su, istina, možda dobili malo jeftine satisfakcije kod „dežurnih” sveznalica na Internetu.)

Šta je sporno kada sam ustvrdio da Vasilije Krestić, Aleksandar Matanović i Milivoje Ivanišević u svojim tekstovima bez osnove koriste kvalifikacije koje nisu primerene njihovom zvanju? Uostalom, ako ne verujete meni, pažljivo ih još jednom pročitajte.

Kada sam govorio o suštinskim problemima koje oni, po svoj prilici, ne razumeju, oni, naročito Ivanišević, to su okarakterisali kao „izlive neistina i mržnje”!? Ma, hajte, molim vas!

Da li moja tvrdnja da popis svih žrtva zahteva angažovanje države, kao i multidisciplinarni i višegodišnji mukotrpan rad u najmanju ruku brojne stručne ekipe profesionalaca – primer neistine? Ili, da li je moj savet da gospoda iz „Srpskog memorijala” prošeću i odmore igrajući šah na Kalemegdanu – mržnja?

Problematika popisa žrtava je jedna od stalnih obaveza Muzeja žrtava genocida i ova institucija i po tom pitanju ima do sada zavidne rezultate. To je ujedno i obaveza da Muzej u svakoj prilici branim tako što, u prvom redu, insistiram na profesionalnosti, kvalifikovanosti i stručnosti malog broja zaposlenih, pa u tom kontekstu mogu pominjati i rezultate, planove.

Iz „Srpskog memorijala” kažu da nastojim da osporim njihov rad. To, naravno, ni u jednom trenutku nisam činio, već sam upozoravao na nešto drugo – amaterizam.

Evo, još jednom objašnjenja za dva osnovna pitanja koja sam isticao – aktivnosti na popisu žrtava, kao nacionalne obaveze, morale bi da budu regulisane posebnim zakonskim aktom i, drugo, to neizbežno podrazumeva i preciznu metodologiju. Na te činjenice članovi „Srpskog memorijala” ostaju izgleda i gluvi i slepi!

I još samo nešto; gospodin Ivanišević kaže: „On stalno ističe neko svoje tobožnje znanje o metodologiji rada na popisu žrtava. Samo ne kaže gde je to savladao i to znanje primenio.” Odgovor na pomenuto pitanje može pronaći u mojim tekstovima, npr, o Jasenovcu, u brojnim izdanjima Muzeja žrtava genocida, može se u to uveriti i ako pogleda imena stručnih saradnika iz raznih oblasti... Ali, već spomenuh gluhe i slepe...

Uostalom, J. J, jedan od honorarnih saradnika „Srpskog memorijala”, pre nekoliko dana tražio je od autora jedne knjige koja je, uzgred, objavljena mojom zaslugom i pod logom Muzeja žrtava genocida, da mu da sakupljene podatke o 4.120 ratnih žrtava. Treba li dalje?

No, kao što sam na inicijalnom sastanku o osnivanju „Srpskog memorijala” javno rekao, a sada još jednom i poslednji put ponavljam – pristajem na javnu raspravu o popisu žrtava, a može i „jedan na jedan”!

V. d. direktora Muzeja žrtava genocida