Seta za šabačku „Zorku”

Šabac – Lepo, lepo... „Zorka”. Ove tri reči, koje je 23. oktobra 1969. godine izgovorio Josip Broz Tito, prilikom prve i jedine posete Hemijskoj industriji „Zorka” u Šapcu, povodom tadašnjeg Dana oslobođenja grada, nadživele su i doživotnog predsednika velike Jugoslavije i jedan od njenih najvećih proizvodnih sistema. „Zorka” danas postoji još samo u registrima Agencije za privatizaciju, uz imena nekoliko njenih društava u kojima nije završen stečajni postupak, a nostalgična sećanja na slavne dane čuvaju tek starije generacije, koje su zahvaljujući njoj imale i siguran posao i krov nad glavom.

Početak rada šabačke fabrike, koja je naziv dobila po supruzi kralja Petra Prvog Karađorđevića (najstarijoj ćerki crnogorskog knjaza i potonjeg kralja Nikole Petrovića), na Mitrovdan, 8. novembra 1938. godine, ozvaničio je tadašnji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije dr Milan Stojadinović. Od prvog pogona sumporne kiseline pa sve do početka raspada SFRJ, „Zorka” je bila sinonim za industrijski razvoj Šapca.

U zlatnom periodu, od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih prošlog veka, sa „Zorkinih” traka godišnje je silazilo oko dva miliona tona različitih proizvoda: 700.000 tona mešanog đubriva, 600.000 tona sumporne kiseline, 30.000 tona cinka vrhunskog kvaliteta (čistoće 99,99 odsto), izuzetno traženog na londonskoj berzi... Šabačka fabrika zapošljavala je oko 10.000 radnika i izvozila na sve kontinente, osim Australije. Plavi kamen čak u Kinu.

– U ukupnoj proizvodnji preparata za zaštitu bilja u SFRJ, „Zorkina” fabrika „Zaštita bilja” učestvovala je sa čak 42 odsto. „Zorka” je prva u državi uvela takozvani robot-sistem, u fabrici keramičkih pločica. Osamdesetih je investirala 150 miliona dolara u fabriku belih limova, kapaciteta 120.000 tona koja je trebalo da bude njena „zlatna koka”, da donese prihod kao ceo dotadašnji sistem. Imala je 12 radnih organizacija, zatim fabrike u Rumi i Ljuboviji, rudnike „Veliki Majdan”, „Lece” kod Medveđe i „Brskovo” kod Mojkovca – podseća nas Stevan Matić, nekadašnji rukovodilac Informativne službe i glavni i odgovorni urednik lista „Zorka”.

List je imao 12 zaposlenih od kojih desetoro novinara, štampan je dvonedeljno u tiražu od 12.000 primeraka, i pravi je bio primer organizovanosti velikog sistema. Pored fabričkih vesti, imao je sve rubrike – do kulture i sporta – i mogao je bez ikakve bojazni da izađe i na kioske.

Titova poseta „Zorki” 1969. godine (Foto Arhiv šabačkog muzeja)

Predsednika SFRJ u „Zorki” su 1969. dočekali tadašnji generalni direktor Krsta Avramović i predsednik opštine Ilija Đurić. Održana je svečana sednica Radničkog saveta, a gostima je pevao čuveni šabački hor „66 devojaka”, koji i danas postoji.

– „Zorka” je bila rasadnik najviših kadrova u bivšoj državi. Krsta Avramović je biran za člana Izvršnog biroa CK SKJ, jednog od šestoro, nasledio ga je Aleksandar Mitrović, koji će posle postati potpredsednik Saveznog izvršnog veća, a njega Radenko Žunić, kasnije potpredsednik Republičkog izvršnog veća. Nije bilo sedmice, a da u „Zorku” nisu dolazile TV ekipe ili privredne delegacije – navodi Matić, koji je novinarsku karijeru završio u „Večernjim novostima”.

Ono što je izdvajalo „Zorku” bila je briga o radnicima i radnička solidarnost. Sistem je godišnje gradio 250 stanova, pokušavajući da ispoštuje princip da nijedan radnik sa više od pet godina staža ne bude bez stana. Izgrađeno je oko 3.000 stanova, kompletna naselja Benska Bara i Trkalište, a kreditirana je takođe i privatna gradnja. Sedamdesetih godina izgrađen je sportski centar sa halom i zatvorenim bazenom, a gradu je trebala čitava decenije da iz kredita izgradi bazen otvoren ove godine.

– Hiljadu visokoobrazovanih, od kojih 30 magistara i devet doktora nauka, raspoređenih u oblastima u kojima su stekli najviša naučna zvanja, radilo je u „Zorkinim” fabrikama. Bez obzira na titule, svi zaposleni su mogli ravnopravno da koriste neko od 52 odmarališta na moru ili u banjama, od kojih su u Čanju i Srebrnom bili „Zorkino” vlasništvo. Svaki radnik iz proizvodnje imao je pravo i na rekreaciju od po deset dana godišnje – ističe naš sagovornik.

Radilo se u tri smene, od šest ujutru do dva posle podne. Fabrika „Obojena metalurgija” nije prekidala proizvodnju 365 dana. Tri restorana društvene ishrane u „cugu” su mogla da prime 500 radnika. Proizvodnju su ukočile, pa potom i gotovo potpuno zaustavile sankcije devedesetih. Tih godina „zlatna koka”, fabrika belih limova preneta je u vlasništvo smederevskog „Sartida”.

Obilazeći na neuspelim predsedničkim izborima 2003. godine pogone „Zorke”, kandidat DOS-a Dragoljub Mićunović je gradskim čelnicima i novinarima rekao: „Dobro ste vi prošli, kako ste bombardovani”. Usledio je odgovor da nijedna Nato bomba nije pala na fabriku!

„Zorku” je obrisala privatizacija. Ono što je vredelo – fabrike lekova, boja i keramičkih pločica – prodato je u startu, a alatnica i oprema iz stečaja. Najveća, fabrika mineralnih đubriva, dobila je vlasnika tek pošto je „očišćena” od radnika i njihovih potraživanja, tako što je grad uzeo kredit za koji je hipoteka položena na upravnu zgradu nekada vodeće hemijske industrije.