Сета за шабачку „Зорку”

Шабац – Лепо, лепо... „Зорка”. Ове три речи, које је 23. октобра 1969. године изговорио Јосип Броз Тито, приликом прве и једине посете Хемијској индустрији „Зорка” у Шапцу, поводом тадашњег Дана ослобођења града, надживеле су и доживотног председника велике Југославије и један од њених највећих производних система. „Зорка” данас постоји још само у регистрима Агенције за приватизацију, уз имена неколико њених друштава у којима није завршен стечајни поступак, а носталгична сећања на славне дане чувају тек старије генерације, које су захваљујући њој имале и сигуран посао и кров над главом.

Почетак рада шабачке фабрике, која је назив добила по супрузи краља Петра Првог Карађорђевића (најстаријој ћерки црногорског књаза и потоњег краља Николе Петровића), на Митровдан, 8. новембра 1938. године, озваничио је тадашњи председник владе Краљевине Југославије др Милан Стојадиновић. Од првог погона сумпорне киселине па све до почетка распада СФРЈ, „Зорка” је била синоним за индустријски развој Шапца.

У златном периоду, од краја шездесетих до краја осамдесетих прошлог века, са „Зоркиних” трака годишње је силазило око два милиона тона различитих производа: 700.000 тона мешаног ђубрива, 600.000 тона сумпорне киселине, 30.000 тона цинка врхунског квалитета (чистоће 99,99 одсто), изузетно траженог на лондонској берзи... Шабачка фабрика запошљавала је око 10.000 радника и извозила на све континенте, осим Аустралије. Плави камен чак у Кину.

– У укупној производњи препарата за заштиту биља у СФРЈ, „Зоркина” фабрика „Заштита биља” учествовала је са чак 42 одсто. „Зорка” је прва у држави увела такозвани робот-систем, у фабрици керамичких плочица. Осамдесетих је инвестирала 150 милиона долара у фабрику белих лимова, капацитета 120.000 тона која је требало да буде њена „златна кока”, да донесе приход као цео дотадашњи систем. Имала је 12 радних организација, затим фабрике у Руми и Љубовији, руднике „Велики Мајдан”, „Леце” код Медвеђе и „Брсково” код Мојковца – подсећа нас Стеван Матић, некадашњи руководилац Информативне службе и главни и одговорни уредник листа „Зорка”.

Лист је имао 12 запослених од којих десеторо новинара, штампан је двонедељно у тиражу од 12.000 примерака, и прави је био пример организованости великог система. Поред фабричких вести, имао је све рубрике – до културе и спорта – и могао је без икакве бојазни да изађе и на киоске.

Титова посета „Зорки” 1969. године (Фото Архив шабачког музеја)

Председника СФРЈ у „Зорки” су 1969. дочекали тадашњи генерални директор Крста Аврамовић и председник општине Илија Ђурић. Одржана је свечана седница Радничког савета, а гостима је певао чувени шабачки хор „66 девојака”, који и данас постоји.

– „Зорка” је била расадник највиших кадрова у бившој држави. Крста Аврамовић је биран за члана Извршног бироа ЦК СКЈ, једног од шесторо, наследио га је Александар Митровић, који ће после постати потпредседник Савезног извршног већа, а њега Раденко Жунић, касније потпредседник Републичког извршног већа. Није било седмице, а да у „Зорку” нису долазиле ТВ екипе или привредне делегације – наводи Матић, који је новинарску каријеру завршио у „Вечерњим новостима”.

Оно што је издвајало „Зорку” била је брига о радницима и радничка солидарност. Систем је годишње градио 250 станова, покушавајући да испоштује принцип да ниједан радник са више од пет година стажа не буде без стана. Изграђено је око 3.000 станова, комплетна насеља Бенска Бара и Тркалиште, а кредитирана је такође и приватна градња. Седамдесетих година изграђен је спортски центар са халом и затвореним базеном, а граду је требала читава деценије да из кредита изгради базен отворен ове године.

– Хиљаду високообразованих, од којих 30 магистара и девет доктора наука, распоређених у областима у којима су стекли највиша научна звања, радило је у „Зоркиним” фабрикама. Без обзира на титуле, сви запослени су могли равноправно да користе неко од 52 одмаралишта на мору или у бањама, од којих су у Чању и Сребрном били „Зоркино” власништво. Сваки радник из производње имао је право и на рекреацију од по десет дана годишње – истиче наш саговорник.

Радило се у три смене, од шест ујутру до два после подне. Фабрика „Обојена металургија” није прекидала производњу 365 дана. Три ресторана друштвене исхране у „цугу” су могла да приме 500 радника. Производњу су укочиле, па потом и готово потпуно зауставиле санкције деведесетих. Тих година „златна кока”, фабрика белих лимова пренета је у власништво смедеревског „Сартида”.

Обилазећи на неуспелим председничким изборима 2003. године погоне „Зорке”, кандидат ДОС-а Драгољуб Мићуновић је градским челницима и новинарима рекао: „Добро сте ви прошли, како сте бомбардовани”. Уследио је одговор да ниједна Нато бомба није пала на фабрику!

„Зорку” је обрисала приватизација. Оно што је вредело – фабрике лекова, боја и керамичких плочица – продато је у старту, а алатница и опрема из стечаја. Највећа, фабрика минералних ђубрива, добила је власника тек пошто је „очишћена” од радника и њихових потраживања, тако што је град узео кредит за који је хипотека положена на управну зграду некада водеће хемијске индустрије.