Kako žene utiču na spoljnu politiku

Osim što svojim prisustvom bolje predstavljaju sastav naroda, čineći zakonodavnu i izvršnu vlast usklađenijim s principom participativne demokratije, u vreme formiranja novog skupštinskog saziva i nove vlade, obično se postavlja pitanje da li žene u parlamentima i u vladama donose neke vidljive razlike u političkim odlukama u kojima učestvuju. Naime, činjenice ukazuje da muškarci i žene drugačije shvataju bezbednost i međudržavne konflikte.

Istraživanja o rodnim stereotipima navode da su žene često viđene da poseduju i u politici odlike kao što su ljubaznost, kooperativnost, saosećajnost, toplina i nežnost, dok su muškarci viđeni kao agresivniji, čvršći, autoritativniji i moćniji. Žene su, na primer, manje spremne od muškaraca da podrže upotrebu sile u rešavanju međunarodnih problema, posmatraju se i kao politički liberalnije i viđene su obično kao kompetentnije za sektore obrazovanja, programa za siromašne, zdravstvenu zaštitu i zaštitu životne sredine.

Za razliku od toga, muškarce smatraju kao politički konzervativnije i „jače” za policijska, vojna (uopšte bezbednosna), međunarodna pitanja. Ukazuje se i da muškarci i žene imaju drugačije prioritete u nacionalnim politikama bezbednosti. Zbog toga, ali i zbog drugih, na tradiciji zasnovanim očekivanjima, kada političkom agendom dominira spoljna politika, skorašnja istraživanja ukazuje da glasačko telo više podržava muškarce nego žene kao kandidatkinje.

Ako se posmatra potrošnja za odbranu, jer je ona jedna od značajnijih indikatora sveukupne spoljne politike države, može se uočiti da potrošnja na odbranu odražava sklonost onih koji odlučuju. Međunarodno istraživanje koje istražuje odnos između rodne pripadnosti, političke zastupljenosti i sklonosti država ka ratobornoj politici, sadrži podatke da kako žene prave prodor (napreduju) u političkim funkcijama, države postaju manje sklone konfliktima, pružajući dokaze da rodna pripadnost stvarno ima uticaja na spoljnju politiku. Naime, kako se povećava procenat žena u parlamentu, države postaju manje sklone da se oslanjaju na vojnu snagu/silu kako bi rešile međunarodne sukobe.

Tačno je da rodna pripadnost može da utiče na nacionalnu bezbednost, ali ne sama za sebe i ne izolovano od nekih drugih okolnosti. Na primer, da li je smanjenje potrošnje na odbranu rezultat samo nekakve pretpostavljene „prirodne” averzije žena na vojnu potrošnju ili parlamentarke umesto odbrane imaju „prirodno” neke druge prioritete? Možda je verovatnije da će žene pre biti iz levo orijentisanog političkog spektra, tako da veća proporcija žena u parlamentima znači i da su vlade više levičarski orijentisane?

Ali treba skrenuti pažnju i na činjenicu da se žene ne ponašaju isto u parlamentima i vladama. Uočeno je, naime, da, osim što povećanje zastupljenosti žena u parlamentima smanjuje spremnost države na zaoštravanje međunarodnih odnosa i potrošnje za odbranu, prisustvo žena u vladi, baš suprotno tome, povećava i jedno i drugo! To se tumači tako što žene u vladama možda žele da naglase svoju čvrstinu i odlučnost, dok na nivou predstavničkih tela, mogu osećati manje pritiska da se „dokažu”. Ministarke prihvataju veću potrošnju na odbranu i povećanu „jastrebsku” međunarodnu politiku svoje države, nego kada muškarci imaju iste pozicije. Žene u vladama takođe mogu biti agresivnije u svojim sklonostima oko spoljne politike, možda da ih njihovi muški rivali ne bi okarakterisali kao slabije ili manje jednake, tj. kako bi se (iz)borile s rodnim stereotipima. Ukratko, što su vladini resori, koje drže ministarke, „muškiji”, one su sklonije da budu „jastrebovi” u svom spoljnopolitičkom odlučivanju, u nastojanju da savladaju predrasude koje žene opisuju kao slabe i pasivne.

Međutim, kako žene dobijaju sve veći opšti pristup politici, potreba žena u vladi da se dokazuju prevazilaženjem stereotipa protiv njih može se smanjiti. Naime, očekuje se da proporcija žena u parlamentu ublaži efekte žena ministarki, pa kako se povećava proporcija žena u parlamentu, smanjuje se i sklonost ministarki ka povećanju potrošnje na odbranu i smanjuje se i njihova podrška „jastrebskoj” spoljnoj politici njihovih država. Kako žene dobiju veću zastupljenost u parlamentu, smanjuju se rodne razlike između muškaraca i žena u izvršnoj vlasti i, uopšteno gledano, kako su žene ravnopravnije tretirane u društvu, smanjuje se potrošnja na odbranu, a političke sklonosti postaju manje obojene rodnom pripadnošću.

Istraživanja ukazuju na postojanje još jedne okolnosti koja ne bi smela da se zanemari, a koja utiče na ponašanje žena u politici. To je postojanje ili odsustvo striktne partijske discipline. Naime, u društvima veće autonomije za članice/članove političkih partija, proporcija žena u parlamentima smanjuje potrošnju na odbranu, znatno više od istog procentualno izraženog prisustva žena u predstavničkim telima u državama striktne partijske discipline. Poslanice u liberalnim partijskim sistemima imaju druge načine očuvanja svojih poslaničkih funkcija, npr. da budu vernije političkim sklonostima svog pretpostavljenog glasačkog tela, ponašajući se u skladu s eventualnim reizbornim podsticajima s te strane. One su u situaciji da budu manje obavezne svojim partijama i partijskim liderima radi očuvanja svojih funkcija, te stoga imaju veću slobodu da suštinski zastupaju žene i ženske interese, što sa svoje strane može da znači i da budu manje sklone politici „čvrste ruke” u međunarodnim odnosima.

Naučna savetnica u Institutu društvenih nauka