Paradoks nacionalizma u britanskom slučaju

Referendum u Velikoj Britaniji odavno je prošao, ali od tada do danas zanemarena je činjenica da je većinska odluka doneta pre svega uz pomoć uspešnog raspirivanja ksenofobije i nacionalizma. Stranci su predstavljeni kao kulturološki inferiorna skupina koja preti da pređe Lamanš u znatnom broju i naruši specifični britanski način života, naročito brižljivo negovani britanski identitet. Takođe, mnogo važnije, stranci (pre svega imigranti) predstavljeni su kao glavna opasnost na tržištu rada jer će njihov masovni dolazak preopteretiti socijalni sistem i ugroziti radna mesta mnogim Britancima. Ova linija propagande se pokazala kao naročito uspešna jer je „pogodila u centar”. Naime, Velika Britanija je po pitanju razvoja i bogatstva, a naročito podele bogatstva, veoma neuravnotežena zemlja. Postoje izuzetno razvijeni i bogati delovi, ali i oni izuzetno zaostali i siromašni koji se bore s visokom nezaposlenošću. Radnici koji već imaju malu šansu da promene svoj status nezaposlenog dodatno su zaplašeni imigrantima koji bi pristajali da rade za manje novca i pod lošijim uslovima. U pitanju je dakle nacionalizam na ekonomskoj pre nego na identitetskoj osnovi.

Iako ova tvrdnja može na prvi pogled zvučati problematično, u pitanju je stav s kojim se istraživači nacionalizma susreću na samom početku svog naučnog rada. Uvaženi, čak nezaobilazni autori u studijama nacionalizma, Benedikt Anderson i Entoni D. Smit, slažu se oko toga da je nacionalizam uopšte, kao ideologija, a ne samo ovaj specifično britanski, kultivisan u svrhe referendumske propagande, pre svega zasnovan u ekonomiji. Naime, istorijski gledano, nacionalizam kao ideologija nastaje u okviru industrijske revolucije i uspona građanske klase (levičari bi rekli buržoazije). Kao ideologija, nacionalizam je zamišljen pre svega tako da zaštiti interese građanske klase. Nacionalizam i kapitalizam su stoga ne samo ideološki već i istorijski nerazdvojni.

Kako se izrečeno uklapa u problem „bregzita”? Ideologija nacionalizma je u tom slučaju očigledno instrumentalizovana u dnevnopolitičke svrhe. Nije to nikakvo iznenađenje, naročito ne za čitaoce s prostora bivše Jugoslavije, no, u ovom slučaju, u pitanju je svojevrstan paradoks koji nema nikakve osnove u realnosti. Britanskim radnicima, koji su iz statusa radničke klase većinski prešli u manje zavidan položaj prekarijata (povremeno zaposleni, slabo plaćeni), imigranti su predstavljeni kao opasnost od jevtine radne snage. Iza imigranata, glavna opasnost je Brisel i njegovo zakonodavstvo. EU je naime ta koja Britaniji nameće strani model „države blagostanja” i solidarnosti i time uništava njenu privredu. Osim što je u pitanju očigledna neistina (EU zastupa politiku razgradnje „države blagostanja” i dosta krute štednje), takođe se radi o potpuno promašenoj temi. Britanski radnici nisu u lošem položaju zbog „države blagostanja” niti zbog preglomazne i neefikasne briselske birokratije. Oni su u tom stanju upravo zato što je njihova zemlja, osobito za vreme mandata Margaret Tačer, razgradila „državu blagostanja” i temeljno deindustrijalizovala zemlju.

Osamdesetih godina dvadesetog veka, nekada globalno najveća industrijska sila, zemlja iz koje je industrijska revolucija i potekla, rešila je da svoju industriju skoro u potpunosti razmontira. Rudnici (naročito uglja) su zatvoreni, čeličane takođe. Akcenat je sa proizvodnje prebačen na uslužni i pre svega na finansijski sektor. Radna snaga koja je mogla da se prekvalifikuje to je i uradila. Ona koja nije, ostala je nezaposlena. Osovina ekonomije Velike Britanije se danas nalazi u londonskom Sitiju, svetskom centru mešetarenja i visokih finansija. Ono što je od proizvodnje preostalo, premešteno je u zemlje Azije ili istočne Evrope. Na etiketama tipično britanskih marki („tomas pink” košulje, „haket” pantalone, „dr martens” cipele i slično) sada stoji „napravljeno u Rumuniji” ili „napravljeno u Maleziji”.

Dolazimo do paradoska nacionalizma u slučaju „bregzita”. Ideologija nacionalizma je izvorno napravljena da zaštiti interes krupnog industrijskog kapitala. U vreme kada je ova ideologija razrađivana, proizvodnja, ali i zarade i profiti, nalazili su se u okvirima nacionalne države. Danas, u kontekstu globalizovanog sveta, kapital više nije stacioniran u okvire nacionalne države. Proizvodnja se nalazi u zemljama Istoka, a profit nastao od te proizvodnje delom na Londonskoj berzi i Sitiju, a (većim) delom u poreskim rajevima (Kajmanska ostrva, Kipar i tako dalje). Prema tome, britanskim radnicima posao nisu uzeli imigranti, već globalizacija, te činjenica da su u zemljama istoka radnici spremni da rade ne samo za znatno manje novca već i u znatno lošijim uslovima, koji podsećaju na uslove devetnaestovekovnog kapitalizma. „Bregzit” neće vratiti proizvodnju u okvire britanskih granica. Na tu odluku ne utiče referendum. Objektivno, na tu odluku ne mogu uticati ni svi britanski političari i glasači zajedno, naročito uzevši u obzir britansku proklamovanu vernost konceptu slobodnog tržišta. Na tu odluku utiče samo pitanje šta donosi veći profit, a odgovor na to je jasan, proizvodnja u zemljama nekadašnjeg „trećeg sveta”, gde se radi bez odmora, često i pauze, na mnogo duže satnice, a često za mesečnu platu koja je tek nešto veća od jedne prosečne britanske dnevnice. U tim okvirima, gde je kapital postao globalan, bilo kakva lokalna ideologija kao što je nacionalizam, gubi svaki smisao.

U tom pogledu je nacionalistička propaganda opcije za izlazak Velike Britanije iz EU veoma perfidna i suštinski neistinita. Napuštanje zajednice evropskih naroda neće vratiti poslove britanskim radnicima, kao što uostalom ni ostanak ne bi te poslove doneo ili sačuvao. Na njih se odnose neki sasvim drugi zakoni koji delaju na jednom mnogo dubljem nivou. Nacionalizam je u tom smislu, priča, narativ, ideološki i verbalni dekor, dok je suština u kapitalu. A taj kapital više nije u Velikoj Britaniji.

Doktorand na Sorboni