Putinov strateški zaokret

Od Murmanska na severu do Krima na jugu, oružane snage Rusije nalaze se na velikim vojnim vežbama, možda i najvećim u poslednjih nekoliko godina. Angažovano je na desetine hiljada vojnika, stotine tenkova, artiljerija, raketne jedinice taktičke i strateške namene, desantne trupe, avijacija, sistemi PVO, Severna i Crnomorska ratna flota, sve je u pokretu koji će trajati do kraja avgusta.

Grandioznim vojnim vežbama Rusija odgovara na nedavne vojne manevre NATO-a na prostorima Poljske i baltičkih država članica alijanse. Poruka Moskve vrlo je jednostavna: sa pozicije sile niko neće moći da ucenjuje Rusiju. Ta su vremena nepovratno prošla. Zapravo, Moskva na najnovijim velikim manevrima samo kopira metode i doktrinu NATO-a, i to i ne krije. Rusi će svaki budući konvencionalni rat voditi na distanci, ne upuštajući se u direktne sukobe sa protivničkim snagama. To je moderan način ratovanja isproban još u „Pustinjskoj oluji” 1991. godine, kada su zapadni saveznici porazili iračke trupe tako što su ih zasuli jakom vatrom i totalnom elektronskom blokadom, da bi tek na kraju potisnuli ono što je od iračkih jedinica preostalo. Naime, sovjetska doktrina ratovanja, a ruska je naslednik te doktrine, bazirala se na tri osnovna modaliteta: šok, vatra i manevar. Tradicionalno je sovjetska, kasnije i ruska, doktrina davala prednost „šoku”, direktnoj borbi vojnika na bojnom polju. Brojčana ljudska i brojčana tehnička prednost, brzi manevri i zaobilaženje gradova, tempo napredovanja u borbi i od 50 do 70 kilometara dnevno, to je bila doktrina koja je, počev od 1944. godine, omogućila Crvenoj armiji da pregazi Vermaht u Drugom svetskom ratu, i to je ono što je ulivalo strah NATO-u sve do raspada Varšavskog ugovora i kraja SSSR-a.

Sada su Rusi sa prioritetnog modela „šoka” prešli na „vatru” s ciljem da se pobedi neprijatelj sa distance, pazeći da se sopstveni vojnici što manje eksponiraju. Tako dolazimo do američke koncepcije „rata bez gubitaka”. U svojoj vojsci, naravno!

Po prvi put u ratnoj praksi, ruska je vojska dala prednost vatri u odnosu na šok u ratu protiv čečenskih terorista i separatista 1999.  Ruska vojska je opkolila gradove u Čečeniji, ali nije slala u njih običnu pešadiju, čekalo se da teroristi sami izađu ili da civili izađu, što onda daje teoretski odrešene ruke avijaciji i artiljeriji. Borbe pešadinaca bile su u Čečeniji 1999. vrlo retke, za razliku od vremena 1994–1996, kada su se ruski vojnici iskrcavali iz oklopnih vozila kako bi „očistili” neku oblast i onda trpeli velike gubitke u zasedama. Naime, grad u ruševinama, ispresecan širokom podzemnom mrežom tunela i prolaza, najgori je mogući scenario za vojnika koji napada. U Čečeniji 1999. ruska je vojska u „kontakt” slala samo prekaljene timove specijalnih snaga. Zato su i gubici 1999. bili osetno manji nego u periodu 1994–1996. godine. Znam to dosta dobro jer sam u čečenskom ratu bio i 1996. i 1999. Rusija je doktrinu rata sa distance usavršila u avgustu 2008. godine u Gruziji, da bi ta doktrina bila dopunjena i hibridnim ratom u operaciji na Krimu 2014. godine, kada su se ruske trupe sa Kavkaza pokazale kao jedne od najboljih u oružanim snagama Rusije. Po broju tenkova, drugih oklopnih borbenih vozila, po broju artiljerijskih sistema, po broju nuklearnih bojevih glava, po kvalitetu i broju PVO sistema, ruske oružane snage prve su u svetu. Ruske klasične podmornice trenutno su najtiše operativne podmornice, dok nuklearne podmornice klase „borej” rone i preko 600 metara dubine i ispaljuju interkontinentalne rakete s najsnažnijim atomskim bojevim glavama. Za novo naoružanje Rusija će u sledećih 20 godina potrošiti oko 200 milijardi dolara.

Sadašnji ruski manevri naravno da su i poruka Amerikancima i NATO saveznicima da Rusija u slučaju bilo kakvog, pa čak i manjeg konvencionalnog sukoba, neće stepenovati svoj konvencionalni odgovor, pa onda ni taktički nuklearni, čemu sledi i strateški nuklearni odgovor. U okolnostima kada se NATO proširio na granice Rusije, kada je postavio raketni štit u Rumuniji, a postaviće ga još i u Poljskoj, Moskva više nema ni vremena ni prostora da stepenuje i vaga svoj vojni odgovor. Ako ne upotrebi odmah svu silu, neće imati šansu da je uopšte i upotrebi. O preventivnom nuklearnom udaru Rusije da i ne govorim. O tome neka razmišljaju oni koji su inicirali i podržavali glupo i nepotrebno širenje NATO-a sve do ruskih granica. Pa sada ruski generali jednostavno kažu: „Pustite nas da radimo.”

I kao što vidimo, rade...