Pazi leđa tačno u podne

Zrenjanin – U grad se iznenada sjurila grupa pljačkaša revolveraša. Prava banda. Pucali su jašući na konjima, gađali prozorska stakla. Ujahivali su u banke i pucali u kase, u salonima gađali pune flaše. Ko god se našao na ulici naglo se izgubio. Pobegli su i psi. Kanzas je počeo da viče: „Šerif, šerif, gde je šerif!” Ustao je sa stolice, raspitivao se u tami bioskopske sale, a onda istrčao i pred bioskopom nastavio dozivanje čuvara reda i njihovo traženje po okolnim prodavnicama.

Takve i slične „performanse”, poput ovog prilikom prikazivanja filma „Jahači na duge staze”, izvodio je pre više od tri-četiri decenije ljubitelj filma Janoš Vajs zvani Kanzas. U Zrenjaninu je živeo od 1937. do 1995, a nadimak su mu dodelili sugrađani. Nije baš do kraja rasvetljeno zbog čega: da li zbog toga što je ponekad oponašao kauboja Kanzasa Kida ili što je često „obećavao” da će jednog dana da otputuje u Kanzas Siti. Ovaj zrenjaninski lik iz bioskopa, zbog svojevremene popularnosti, mogao bi da uđe u priču o „Veku bioskopske kulture” u gradu na Begeju, koji se ovih dana obeležava izložbom „Pazi, snima se”, otvorenom u ovdašnjem Narodnom muzeju. Kanzas je stalno, gotovo neprekidno, gledao filmske predstave, a naročito kaubojske filmove. Valjda nema grada koji nije imao takve junake, što su carevali po varoškim centrima, a onda se, zajedno s bioskopima, povukli i nestali kao da nikad nisu ni postojali.

O njemu pričaju Zoran Međo, Siniša Nikolić, Dragan Zečević… Kanzasa su poznavale generacije, a nema mesta da se svi pomenu. Bio je visok skoro dva metra, ličio na skitnicu, ali je bio impozantan, mnogi su ga gledali s strahopoštovanjem, a bio je dobroćudan i dobronameran. Muvao se uvek po središnjim ulicama, od bioskopa do bioskopa, satima meditirao naslonjen na Bukovčevu palatu, na Mali most, na katedralu… Nekad bi proneo dve plinske boce, noseći svaku u po jednoj ruci kao da su igračke. Direktoru „Radijatora” Obradu Ateljeviću žalio se da mu je kubikaška lopata kojom je radio mala i tražio veću.

Gledao je filmove svih žanrova. Najviše kaubojske, one o Tarzanu i sve akcione. Kažu da je ličio na Li Marvina iz filma „Jedan voz za dve bitange” i znao je da se poistoveti s tim likom pa bi neko vreme živeo u tom fazonu. Pa onda s Rokijem, Rambom… Učestvovao je i u projekciji filma. Na primer, kad se na platnu, u gro planu, pojavi ogromna lokomotiva parnjača, on bi iz prvog reda, u kome je obično sedeo, zalegao na pod, u stranu, tobože da izbegne gaženje. „Štitio” je glavne junake kad su bili u opasnosti pa je prilikom davanje filma „Tačno u podne” doviknuo: „Gari, pazi leđa!” To bi izazvalo histeričan smeh i aplauz publike koja je, uglavnom, kao i on, po ko zna koji put gledala isti film. U sve bioskope, a nekad ih je u Zrenjaninu bilo pet, ulazio je besplatno i nikom nije padalo na pamet da od njega traži kartu. Za mesto bi se već nekako snašao, pa je tako uvek sedeo u prvom redu, koji se u bioskopu obično izbegava. Voleo je letnje bašte, a pošto je stanovao u blizini bioskopa, nekad bi na projekciju uletela njegova žena i, preteći, glasno ga pozivala da odmah ide kući jer će se ručak ohladiti. Uživljavao se u filmske uloge, pamtio replike iz filmova i onda ih plasirao na ulici. Pritom je nailazio na opšte simpatije jer ih je, pošto je bio Mađar, izgovarao s mađarskim naglaskom. Igrao je dobro šah, a njegova obraćanja sagovornicama bila su produhovljena i navodila su na razmišljanja. Poput šerifa, čuvara zakona s početka ove priče, Kanzas se stalno zalagao za neku pravdu. Slikar Radovan Živankić naslikao je njegov portret, pesnik Perica Markov posvetio je njegovom životu zbirku pesama „Neprilagođeni”. U Zrenjaninu je štampana majica s njegovim likom na kojoj je pisalo „Gari, pazi leđa”. O njemu su pisale novine.

Nađen je mrtav na autobuskoj stanici, oko dva noću, a kažu da je želeo da otputuje za Kanzas Siti, bitan grad u njegovoj mašti. Jedan drugi filmofil iz tih vremena nađen je kako spava na klupi železničke stanice. I on je želeo na Divlji zapad. Tamo je stigao u snu iz koga nije mogao da ga probudi niko, pa ni lekari. Mada su ga oživeli u jednoj banatskoj duševnoj bolnici, on se i dalje nalazio u domovini kauboja i tamo ostao do kraja života.