Пази леђа тачно у подне

Зрењанин – У град се изненада сјурила група пљачкаша револвераша. Права банда. Пуцали су јашући на коњима, гађали прозорска стакла. Ујахивали су у банке и пуцали у касе, у салонима гађали пуне флаше. Ко год се нашао на улици нагло се изгубио. Побегли су и пси. Канзас је почео да виче: „Шериф, шериф, где је шериф!” Устао је са столице, распитивао се у тами биоскопске сале, а онда истрчао и пред биоскопом наставио дозивање чувара реда и њихово тражење по околним продавницама.

Такве и сличне „перформансе”, попут овог приликом приказивања филма „Јахачи на дуге стазе”, изводио је пре више од три-четири деценије љубитељ филма Јанош Вајс звани Канзас. У Зрењанину је живео од 1937. до 1995, а надимак су му доделили суграђани. Није баш до краја расветљено због чега: да ли због тога што је понекад опонашао каубоја Канзаса Кида или што је често „обећавао” да ће једног дана да отпутује у Канзас Сити. Овај зрењанински лик из биоскопа, због својевремене популарности, могао би да уђе у причу о „Веку биоскопске културе” у граду на Бегеју, који се ових дана обележава изложбом „Пази, снима се”, отвореном у овдашњем Народном музеју. Канзас је стално, готово непрекидно, гледао филмске представе, а нарочито каубојске филмове. Ваљда нема града који није имао такве јунаке, што су царевали по варошким центрима, а онда се, заједно с биоскопима, повукли и нестали као да никад нису ни постојали.

О њему причају Зоран Међо, Синиша Николић, Драган Зечевић… Канзаса су познавале генерације, а нема места да се сви помену. Био је висок скоро два метра, личио на скитницу, али је био импозантан, многи су га гледали с страхопоштовањем, а био је доброћудан и добронамеран. Мувао се увек по средишњим улицама, од биоскопа до биоскопа, сатима медитирао наслоњен на Буковчеву палату, на Мали мост, на катедралу… Некад би пронео две плинске боце, носећи сваку у по једној руци као да су играчке. Директору „Радијатора” Обраду Атељевићу жалио се да му је кубикашка лопата којом је радио мала и тражио већу.

Гледао је филмове свих жанрова. Највише каубојске, оне о Тарзану и све акционе. Кажу да је личио на Ли Марвина из филма „Један воз за две битанге” и знао је да се поистовети с тим ликом па би неко време живео у том фазону. Па онда с Рокијем, Рамбом… Учествовао је и у пројекцији филма. На пример, кад се на платну, у гро плану, појави огромна локомотива парњача, он би из првог реда, у коме је обично седео, залегао на под, у страну, тобоже да избегне гажење. „Штитио” је главне јунаке кад су били у опасности па је приликом давање филма „Тачно у подне” довикнуо: „Гари, пази леђа!” То би изазвало хистеричан смех и аплауз публике која је, углавном, као и он, по ко зна који пут гледала исти филм. У све биоскопе, а некад их је у Зрењанину било пет, улазио је бесплатно и ником није падало на памет да од њега тражи карту. За место би се већ некако снашао, па је тако увек седео у првом реду, који се у биоскопу обично избегава. Волео је летње баште, а пошто је становао у близини биоскопа, некад би на пројекцију улетела његова жена и, претећи, гласно га позивала да одмах иде кући јер ће се ручак охладити. Уживљавао се у филмске улоге, памтио реплике из филмова и онда их пласирао на улици. Притом је наилазио на опште симпатије јер их је, пошто је био Мађар, изговарао с мађарским нагласком. Играо је добро шах, а његова обраћања саговорницама била су продуховљена и наводила су на размишљања. Попут шерифа, чувара закона с почетка ове приче, Канзас се стално залагао за неку правду. Сликар Радован Живанкић насликао је његов портрет, песник Перица Марков посветио је његовом животу збирку песама „Неприлагођени”. У Зрењанину је штампана мајица с његовим ликом на којој је писало „Гари, пази леђа”. О њему су писале новине.

Нађен је мртав на аутобуској станици, око два ноћу, а кажу да је желео да отпутује за Канзас Сити, битан град у његовој машти. Један други филмофил из тих времена нађен је како спава на клупи железничке станице. И он је желео на Дивљи запад. Тамо је стигао у сну из кога није могао да га пробуди нико, па ни лекари. Мада су га оживели у једној банатској душевној болници, он се и даље налазио у домовини каубоја и тамо остао до краја живота.