Život kao performans

Postoje kompozicije koje svoje puno značenje dobijaju tek u direktnom predstavljanju publici. To su kompozicije u kojima je, po pravilu, atmosfera koju nose sa sobom važnija od same muzike. Koje su stvorene da u komunikaciji sa slušaocem izazovu posebna osećanja, želju za poniranjem u sebe, u sopstvenu dušu, potrebu da se postave pitanja koja nemaju mnogo dodira sa realnošću… Kompozicije koje lelujaju na samoj ivici halucinacije, izazivaju trans. U njima autor, neretko kroz biblijske teme, poziva na nebesko putovanje, na sagledavanje beskonačnosti, svemira, Svevišnjeg, na povratak veri u nadzemaljsko… Neretko i uz upotrebu opojnih droga. Nema u njima previše komplikovanih harmonskih pasaža, složene melodije. Za time i nema posebne potrebe. Koncerti na kojima se izvode više liče na kolektivnu ispovest, ili na skupove zanesenjaka…

Takva je kompozicija „Kada utihne muzika” (’When the Music’s Over’) čuvenog američkog benda „Doors”, objavljena davne 1967. godine. Njena tema je – postojanje plamena života. Kada on zgasne, gasi se i sam život. Zbog trajanja koje je uglavnom prevazilazilo 12 minuta nije mogla da bude hit na radio-stanicama. Bila je to, u stvari, neka vrsta podloge za pravi koncertni performans. Sa svime što prati jedno ovakvo izvođenje: od svetlosnih efekata do govora tela i mimike svih učesnika, a posebno glavnog izvođača. U ovom slučaju, prerano preminulog pevača Džima Morisona.

„Kada utihne muzika, ugasi svetla. O, da. Jer muzika je naš poseban prijatelj. Igra na vatri. Tako je smišljeno. Muzika nam je jedini prijatelj, do samog kraja… Otkaži moju rezervaciju za Vaskrsnuće. Pošalji moje preporuke pritvorskoj jedinici, imam tamo nekolicinu drugara…”

Morisonova tragedija ogledala se u tome što je velika dela isuviše često stvarao pod uticajem narkotika. Nije, naravno, u tome bio usamljen. Ali posledična prerana smrt je učinila da poeta takvog kalibra nikada ne doživi onu stvaralačku moć koja dolazi sa zrelim godinama i poeziji daje neophodnu iskrenost, dubinu i jasnoću.

„Čujem nežan zvuk, negde tako blizu, a tako daleko. Vrlo nežan, a opet sasvim jasan. Dođi danas, dođi… Šta su to učinili zemlji? Šta su učinili našoj dobroj sestri? Opustošili je, opljačkali i rastrgli, izgrizli. Zarili su joj nož pod okriljem zore. Ogradili je žicom i odbacili.”

Morison u svojoj poeziji svet opisuje na sasvim poseban način. Po njemu, kada nestaje svetlo, to je znak da se gasi jedan život. Da li je time mislio na sopstvenu sudbinu? U svetu kojim vladaju dezorijentisani ljudi i pod čijim vođstvom naša civilizacija neumitno srlja u propast. Svako traži i očekuje iskupljenje, ali uzalud. Ma koliko Biblija ukazivala na to kao na izlaz, stvarnost ima sopstvenu računicu. Previše je onih (nas) koji u svojoj nezasitosti čine sve suprotno.

„Čujem nežan zvuk, dok upireš oči ka tlu”, kaže pesnik i zaključuje: „Želimo ceo svet, i želimo ga sada. Sada? Da ovog trenutka! Persijska noć, mala. Pre no što utonem u najdublji san, hteo bih da čujem krik leptira. Pogledaj svetlo, spasi nas! Isuse, spasi nas!”

Svet kakav je želeo Morison nije moguć i sve je dalje od nas. Pomisao da bi upotreba narkotika mogla da otvori neke nove vidike i ukaže na pravac koji bi nas, jednoga dana, u taj svet ipak odveo, po ko zna koji put se pokazala kao fatalna zabluda. Ipak, možda upravo naše sećanje na momka iz Los Anđelesa predstavlja taj put na koji nam je pesnik ukazivao.

Kada utihne muzika

Kada utihne muzika

Ugasi svetla

O, da

Jer muzika je naš poseban prijatelj

Igra na vatri, tako je smišljeno

Muzika nam je jedini prijatelj

Do samog kraja

Otkaži moju rezervaciju za Vaskrsnuće

Pošalji moje preporuke pritvorskoj jedinici

Imam tamo nekolicinu drugara

Lik u ogledalu neće stati

Devojka iz ogledala neće pasti

Šaka prijatelja

„Živ!”, vikala je

Čekajući me

Napolju

Pre no što utonem

U najdublji san

Hteo bih da čujem

Krik leptira

Vrati se mala

Natrag u moj zagrljaj

Dosadilo nam je da se muvamo unaokolo

Čekajući kojekud glava sagnutih do zemlje

Čujem nežan zvuk

Negde tako blizu a tako daleko

Vrlo nežan, a opet sasvim jasan

Dođi danas, dođi…

Šta su to učinili Zemlji?

Šta su učinili našoj dobroj sestri?

Opustošili je opljačkali i rastrgli, izgrizli

Zarili joj nož pod okriljem zore

Ogradili je žicom i odbacili

Čujem nežan zvuk

Dok upireš oči ka tlu

Želimo ceo svet, i želimo ga sada

Sada?

Da ovog trenutka!
 

Persijska noć, mala

Pogledaj svetlo

Spasi nas!

Isuse, spasi nas!

A kada muzika utihne

E da, ugasi svetlo

Jer muzika je naš poseban prijatelj

Igra na vatri, tako je smišljeno

Muzika nam je jedini prijatelj

Do samog kraja