Ambasadori, a bez Markotića

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije propustilo je da na nedavni sastanak premijera s ambasadorima akreditovanim u Beogradu pozove ambasadora Republike Hrvatske. To će, izvesno je, uticati na njegov društveni status i angažovanje na jačanju prijateljskih odnosa i unapređenje bilateralne saradnje u Beogradu, ali i našeg ambasadora u Zagrebu.

To je, prvo, u suprotnosti s nalogom premijera ministrima da ne odgovaraju na provokacije iz Hrvatske, ali i s opredeljenjem Srbije za normalizaciju bilateralnih odnosa, u interesu mira i bezbednosti u regionu.

Ova, očigledno ishitrena odluka, u suprotnosti s navedenim opredeljenjem premijera, ukazuje na odsustvo valjane političke ocene zasnovane na (nepostojećoj) dugoročnoj strategiji odnosa sa susedima. Samom saopštenju za javnost i istupanjima naših zvaničnika i, naročito, ministra spoljnih poslova, nedostaju nužna suptilnost i taktičnost u sprovođenju ma i nepovoljnih odluka o osetljivim pitanjima.

Zasad ne znamo da li će i koliko će nepozivanje ambasadora Markotića uticati na odnos i stavove nekolikih organizacija i položaj uglednih pojedinaca u Hrvatskoj, koji su izjavama i manifestacijama kritikovali politiku vlade u ostavci i opozicije Hrvatske prema Srbiji.

Ima ocena da aktuelna politika uvredljive retorike, pretnji i blokade hrvatske vlade u ostavci i, kako se vidi, i aktuelne opozicije prema Srbiji, nije jedino motivisana uspehom na predstojećim izborima jer predstavlja konstantu politike Zagreba prema Beogradu, pa je pitanje ko će da formira vladu u Zagrebu i te kako važno i za Beograd.

SDP s koalicijom, u odnosu na oslabljeni HDZ, ima najozbiljnije izborne šanse, ali se postavlja pitanje koliko će izneti stavovi trenutno izolovanog predsednika SDP prema jednom od najznačajnijih spoljnopolitičkih pitanja (odnosi sa susedima i Srbijom), uticati na postojeći odnos snaga. Da li će, pri tom, prevagnuti uski politički interes stranaka ili već izraženo raspoloženje javnosti protiv uzajamnog vređanja, svađa, podmetanja i blokiranja?

Još je neizvesno i šta to znači za nas. Kako da razumemo i gde da smestimo sve izgovoreno bez ulaženja u dalje sukobljavanje, pogotovo kad se zna da smo normalizaciju međudržavnih odnosa i potonji razvoj svestrane saradnje postigli upravo sa ranijim vladama HDZ.

S obzirom na slične promene u proteklom periodu i kod nas, pri razmatranju i planiranju budućih odnosa pošteno je poći od toga da ni jedna strana nije potpuno nevina i da đavo upravo leži u još uvek neizbežnom nadmetanju o tome ko je više ili manje kriv.

Da njihove unutrašnje stvari, uključujući i odnos prema prošlosti, ukoliko se neposredno ne odnose na nas i naše interese, ostavimo njima i bez reagovanja na njihove napade, a pretnje i pritiske da pažljivo pratimo uz odmereno reagovanje i bilateralne razgovore.

Naime, treba imati u vidu najviši interes za uspostavljanje normalnih odnosa i obostrano korisnu saradnju u svim oblastima, od značaja kako za naše dve zemlje tako i za region u celini.

To je posebno važno za naše opredeljenje za evrointegracije, gde Hrvatska, kao članica EU i NATO, ima, a sada i koristi, prednosti za pritiske i ucene radi obezbeđenja interesa koji nisu uvek u skladu s našim.

Da li su i koliko na njih uticali razgovori premijera Oreškovića s premijerkom Merkel tokom nedavne „hitne posete” Nemačkoj, ubrzo ćemo saznati ako ne drugačije onda iz držanja Zagreba prema nama u okviru interesa te zemlje za mir i stabilnost na Balkanu i (pristiglog) odgovora predsednika Komisije EU na poruku premijera Vučića.

Diplomata u penziji