Pošto evropske vrednosti

Za nekih mesec dana Mađari će na referendumu reći šta misle o planu Brisela da kvotama reguliše prijem izbeglica u članicama EU. Zapravo, sugestivno referendumsko pitanje: „Da li želite da dozvolite Evropskoj uniji da određuje premeštaj nemađarskih građana u Mađarsku bez dozvole Narodne skupštine?”, postavljeno je tako da nedostaje samo još ono poslovično „zar ne mislite da…”. Reakcija mađarskih građana bila je sasvim očekivana – poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da bi 75 odsto populacije na postavljeno pitanje odgovorilo sa „ne”. A kako i ne bi kada propagandna mašinerija, koju je upregla vlada Viktora Orbana, čini sve kako bi privolela građane da se približe njenoj viziji rešavanja migrantskog pitanja.

Slike žitelja Budimpešte kako na železničkoj stanici dočekuju ljude koji su izbegli pakao Bliskog istoka iščilele su veoma brzo iz kolektivnog sećanja, velikim delom zahvaljujući marketinškim manevrima vlasti. Najpre je državnoj televiziji naloženo da ne emituje potresne slike izbegličke dece, da bi se antimigrantska kampanja toliko zahuktala da danas širom Mađarske niču bilbordi koji kriminalizuju izbeglice. „Da li ste znali da je od početka migrantske krize u terorističkim napadima u Evropi poginulo više od 300 ljudi?”, zlokobno je pitanje sa jednog od plakata.

A ako je neko i pomislio da ovakva prilježnost u antimigrantskom agitovanju nema svoju političku materijalizaciju, treba samo da zaviri u najnovije rejtinge mađarskih političkih partija. Orbanov Fides, koji je u februaru prošle godine imao podršku svega 27 odsto građana, po zaoštravanju izbegličke krize i vladinih mera protiv neželjenih gostiju popeo se na 32 odsto početkom ove godine, odnosno 37 odsto prošlog meseca.

(Ilustracija Jovan Prokopljević)

MERKELOVA ILI ORBAN: Ovih dana se navršava godina otkako je more izbacilo telo trogodišnjeg sirijskog izbeglice Ajlana Kurdija na obale Bodruma. Fotografija mrtvog deteta obišla je svet i osvanula na naslovnim stranama mnogih svetskih listova („Politika” nije bila izuzetak), a priči o tragediji jedne zemlje i njenih naroda na trenutak nisu bila potrebna dodatna pojašnjenja. Političari su se utrkivali u izrazima pijeteta prema izbeglicama, a najmoćnija figura Evrope, kancelarka Merkel, pokroviteljski je upozoravala svoje kolege na neophodnost pružanja ruke nevoljnicima. Međutim, kako smo naknadno saznali, „izbeglička majka” ili „muti”, kako su joj klicali migranti zaglavljeni na blatnjavoj ničijoj zemlji između Grčke i Makedonije, učinila je sve da osujeti mogućnost dolaska nezvanih gostiju u Nemačku.

Sve to podseća na priču o dobrom i lošem policajcu. Orban, koji ne preza da migrante nazove „otrovom” samo da bi se dodvorio glasačima, i Merkelova, koja je sa istim ciljem, kao „izbeglička majka” svoju „decu” mekom, ali odlučnom rukom udaljila od nemačke trpeze, u ovoj igri su tek dve strane istog novčića.

EVROPSKA ISKUŠENjA: Priča o izbeglicama samo je jedan od pokazatelja dezorijentisanosti u kojoj Evropa bezuspešno pokušava da se snađe već nekoliko godina. Udarci nisu bili mali i došli su jedan za drugim. Kriza evra, Ukrajina, migranti, da pomenemo samo najdrastičnije. Stari kontinent ih je izdržao na nogama, opasno se zateturavši, najviše posle milionskog talasa migranata. Ipak, prava prelomna tačka bila je neadekvatna reakcija na ukrajinsku krizu. Evropa se jednostavno nije snašla u sukobu koji se dešava pod njenim prozorom.

Kako to obično biva, vreme turbulencija i velikih kriza još jednom se pokazalo kao plodno tle za bujanje svakojakih ekstremističkih pokreta koji imaju makar jednu zajedničku crtu – netrpeljivost prema zajedničkom evropskom projektu. Dosad najveća kruna evroskepticizma bio je uspešan „bregzit”, a pomenuti mađarski referendum i budući italijanski, u svom podtekstu takođe nose zabijanje klina u evropsku konstrukciju.

I sve to zbog nekonzistentnosti evropskih lidera sa proklamovanim evropskim vrednostima. Da ne bude zabune, na unapređenju EU bi moglo još da se i te kako radi, ali ostaje činjenica da je to i dalje najuređeniji deo planete. Vrednosti kao što su vladavina prava, jačanje institucija, ljudska prava (i za migrante), ograničavanje i podela vlasti suštinski su utkane u evropske temelje. Pravljenje kompromisa po ovim pitanjima najviše će se okrenuti protiv samih Evropljana. Jedan korak ka bilo kakvoj nagodbi nužno predstavlja makar dva unazad za celokupni kontinent.

I tek kad bude načisto da vrednosti na kojima počiva nisu predmet političkih dilova, Evropa će povratiti autoritet koji joj ovih dana očajnički nedostaje. Tada će osujetiti planove onima koji bi da vuku opasne poteze. Naravno, u evropskom dvorištu.