Pritvor za osumnjičenog za špijunažu

Više javno tužilaštvo je pokrenulo istragu protiv Čede Čolovića (57), osumnjičenog za špijunažu u korist Republike Hrvatske i zatražilo da bude pritvoren zbog sumnje da bi boravkom na slobodi uticao na svedoke i ponovio delo, zbog opasnosti od bekstva, ali i uznemiravanja javnosti. Za delo koje se Čoloviću stavlja na teret zaprećena je kazna zatvora duža od deset godina.

Prema nezvaničnim informacijama, Čolović je pred nadležnim tužiocem iznosio odbranu nekoliko sati Podsećamo, Čolovića su u petak uhapsili pripadnici Bezbednosno-informativne agencije, a mediji su objavili da je reč o penzionisanom pripadniku Vojske Republike Srpske Krajine.

Spekulisalo se da je Čolović pristao da odaje tajne jer ga je hrvatska obaveštajna služba ucenjivala tužbom za ratne zločine, a navodno je skupljao podatke o pripadnicima nekadašnje JNA, ali i o srpskoj vojsci.

Slavko Štrbac, predsednik Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas” i bivši član Komisije Vlade Republike Srpske Krajine za razmenu zarobljenika i predaju posmrtnih ostataka, kaže za „Politiku” da Čolovićev slučaj, ako su tačne informacije da su ga ucenjivali da radi za hrvatsku službu, nije usamljen. Reč je, kaže Štrbac, o hiljadama ljudi koje su hrvatski državni organi na različite načine vrbovali da rade za njih.

– U svakodnevnim kontaktima sa ljudima koji su tokom rata izbegli iz Hrvatske saznajem takve stvari. Gotovo da ne postoji čovek koji je izbegao iz Hrvatske i koji sada ide tamo, a da ne bude pozivan na ispitivanje. Nisu to agresivna ispitivanja. Oni koriste, nazovimo ih, suptilne metode. Ukoliko ljudi tokom prvog ispitivanja ne daju informacije koje se od njih traže ili ne pokleknu pod pritiscima, predstavnici hrvatskih službe im, recimo, dolaze u kuću, u polje kada rade... Umeju i po nekoliko puta da se vraćaju dok čovek ne popusti – kaže za „Politiku” Štrbac.

Predsednik „Veritasa” objašnjava da ljudi prihvataju da nadležnima u Hrvatskoj dostavljaju informacije iz različitih razloga: zbog pretnji podizanjem optužnice, obećanja da im imovina koju su imali u vlasništvu u Hrvatskoj neće biti dirana i, na kraju, da će im biti vraćena.

– Pitanje je samo koliko ti ljudi nadležnima u Hrvatskoj mogu da daju informacije o kojima oni već nisu obavešteni. Poznato je da je dve-tri godine pre ulaska u Evropsku uniju Hrvatska oformila široku mrežu ljudi koja je radila na otkrivanju ratnih zločina. Broj tih ljudi, prema informacijama kojima raspolažem, nikada nije smanjivan – objašnjava predsednik „Veritasa”.

Ono što je možda najzanimljivije u vezi s Čolovićem jeste da ga većina nekadašnjih pripadnika vojske i policije Republike Srpske Krajine, ali i predstavnika različitih udruženja ljudi iz RSK, ne poznaje, niti su čuli za njega.

Hapšenje Čede Čolovića zbog špijunaže podsetio je građane Srbije na dešavanja iz marta 2003. godine, kad je tadašnji potpredsednik vlade Momčilo Perišić uhapšen u motelu „Šarić” na Ibarskoj magistrali, nedaleko od Beograda. Hapšenje predsednika Odbora za bezbednost bilo je politički skandal međunarodnih razmera. Vojna služba bezbednosti uhapsila je Perišića 12. marta 2003. godine zbog sumnje da je predavao poverljive dokumente tadašnjem zvaničniku američke ambasade Džonu Nejboru. Njih dvojica uhapšeni su zajedno, ali je Amerikanac pušten 15 sati kasnije. O privođenju penzionisanog vojnog generala zbog špijunaže danima su brujali svi domaći i mnogobrojni strani mediji.

Vest o Perišićevom hapšenju, čini se, bacila je u zapećak onu koju je 2000. godine javnosti plasirao tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić: da su srpski organi bezbednosti priveli petoricu članova špijunsko-terorističke grupe, pripadnike francuske obaveštajne službe, zbog zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije i planiranja atentata na tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Uz navedeno, javnosti je plasirana i informacija da su se uhapšeni bavili špijunažom u korist Francuske.

I penzionisani general i petočlana „špijunsko-teroristička” grupa su procesuirani. Najpre pred Vojnim sudom, da bi predmeti, po njegovom ukidanju, prešli u nadležnost tadašnjeg Okružnog, a sada Višeg suda u Beogradu. Oba postupka su u fazi glavnog pretresa.

Po svemu sudeći, do hapšenja Čede Čolovića, dva pomenuta slučaja dugo su se pamtila u javnosti, ali i u pravosudnim krugovima, i zbog krivičnog dela špijunaže koje se okrivljenima stavlja na teret, ali i zbog činjenice da se krivični postupci za ova dela retko pokreću.

Prema podacima Višeg tužilaštva, u periodu od 1. januara 2010. do 21. oktobra 2015. godine, pred ovim organom gonjenja podnete su četiri krivične prijave u vezi s krivičnim delom špijunaže. Ishod sva četiri postupka bio je isti – odbacivanje krivične prijave pošto nije bilo osnova za osnovanu sumnju da su prijavljene osobe izvršile krivično delo špijunaže. Dve od četiri prijave podnela su fizička lica, i to potpuno paušalno, bez dokaza. Druge dve prijave tužilaštvu su podneli advokati. Sve četiri krivične prijave podnete su tokom 2014. i 2015. godine, a nijedna osoba nije bila strani državljanin.