Istrajavanje na nepogrešivosti

Ako je iko još mogao imati trunku sumnje u prirodu političkog sistema – ako se tu o sistemu uopšte može govoriti – koji je na delu u Srbiji, nakon poslednje sednice skupštine posvećene izboru nove vlade, teško da može još biti u bilo kakvoj dilemi. Takva doza kolektivnog poltronstva i neprimerene dominacije izvršne vlasti (oličene u ličnosti mandatara) nad najvišim zakonodavnim telom, neukusna je i u krajnjoj liniji štetna čak i za samu vlast – a o ugledu institucije narodne skupštine da i ne govorimo.

Ako je pak neko prespavao ili zbog odmora preskočio ta tri dana skupštinske seanse, onda mu je bilo dovoljno i poslednjih nekoliko premijerovih konferencija za medije da se otkloni svaka sumnja u pogledu pomenute političke dijagnoze. Nevolja je, međutim, što je iz različitih razloga većinu građana – i to ne samo u Srbiji – zbog toga sve manje briga jer poverenje u demokratiju kao najbolji, tj. „najmanje loš” oblik političkog uređenja ne kotira se dobro i drastično opada u gotovo svim delovima sveta.

Međutim, to opet ne znači da je „sve manje-više isto” i da stoga ne treba da se mnogo uzbuđujemo niti brinemo zbog aktuelne srpske situacije i više nego očiglednog demokratskog deficita. Da li znate jednu evropsku zemlju u kojoj je kandidat za premijera ekspoze čitao šest sati, sve neprestano se izvinjavajući što mora da ga skraćuje? Da li znate vladu koja je, bez ikakve potrebe i bilo kakve parlamentarne krize, dva puta na pola mandata raspisivala vanredne izbore – i onda ponovo formirala vlast u istom političkom i veoma sličnom personalnom sastavu? Da li znate za neku vlast koja raspolaže s toliko poluga moći kao ova srpska, a koja se žali da je „pokradena na izborima” i traži skupštinski anketni odbor da to, tobože, dokaže?

Premijer naravno ne može i ne mora da se razume u sve. Pogotovo ne u agrokulturu i genezu čeri paradajza. Ali utoliko pre ne bi smeo da u skupštini uporno istrajava na više puta ponovljenoj tvrdnji kako se radi o „genetski modifikovanom proizvodu” (nastalom ukrštanjem domaćeg paradajza i „jedne odvratne životinje kojoj ni ime ne želim da pomenem”). Opasno je koliko i komično to uporno i arogantno mešanje u stvari o kojima se nema pojma ili o kojima ste informisani samo površno i iz treće ruke – od čeri paradajz, a do Vebera, ekonomije i agrobiznisa. I pri tome predsednica skupštine Maja Gojković tri dana ne dozvoljava dobronamernom profesoru Ševarliću da premijeru ljubazno odgovori i pokuša da objasni u čemu je greška i nesporazum. Ali ne! Premijer ne može da pogreši. On kao od šale rešava ekonomske, genetičke i geopolitičke probleme – sa očitom tendencijom ka poretku u kojem Vođa i njegovi mudri saveti pomažu da koke nose više jaja, da njive daju bolje prinose, da se deca više rađaju i da vlada mir u svetu.

Na prvi pogled, sve se to čini relativno bezazleno i gotovo komično. Ali nevolja je što se taj autoritativni model ponašanja spontano i zarazno prenosi na sve, pa i one od čeri paradajza mnogo ozbiljnije sfere vladinih aktivnosti, od regionalne politike, pa do odnosa prema medijskom „javnom servisu” (na koji premijer svaki čas izliva kofe žuči, bez obzira na to što se na „državnoj televiziji” kritika na njegov račun praktično uopšte ne može čuti).

Improvizacija, iracionalnost i subjektivizam svake vrste idu ruku pod ruku sa autoritarnom političkom svešću i nedemokratskom političkom kulturom. A odnos prema ličnosti „gospodara” (i briga da ništa, pa ni najmanja senka, ne sme da padne i okrnji njegov neprikosnoveni autoritet) zamenjuje svaku racionalnu diskusiju i analizu ispravnosti ili neispravnosti konkretnih političkih poteza. Upravo stoga se treba osnovano plašiti da i ova – trenutno naizgled sitna – pukotina u stavu Beograda i Banjaluke (čitaj: Vučića i Dodika) prema referendumu u Republici Srpskoj uskoro ne eskalira i preraste u ozbiljan sukob.

U prevodu, treba se osnovano plašiti da sama RS, njen položaj, pa i opstanak Srba u BiH ne postanu zalog i cena aksiomatskog istrajavanja na Vođinoj svemudrosti i nepogrešivosti.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, narodni poslanik