Utamničeni Skenderbegovi ćirilični spisi

Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Ponovo smo u Lješu, gde smo bili pre nekoliko meseci, kad smo pisali o tvrđavama u Albaniji koje su „razgovarale” s Lovćenom, Avalom i Smederevom. Ovog puta smo stigli na „poziv” zaboravljenih i namerno prećutanih spisa i istorijskih fakata o Skenderbegu.

Podsećamo na istorijski mozaik iz koga su komunisti Envera Hodže izbacili svako slovo koje svedoči o viševekovnoj istoriji srpskog naroda na ovim prostorima. U podnožju tvrđave Lješ beli se građevina, podignuta na visokim stubovima, nalik na one iz vremena starih Grka. Tu su „smestili” Skenderbega. Smestili, administrativno. To je kenotaf. Nije tu silni junak, srpskog porekla. Ne zna se ni ge su mu kosti. Svugde po svetu, dokle su dopirali turski osvajači. Da nije tu, znali su i oni koji mu sagradiše mauozolej, koji je zarobio vekovnu pravoslavnu svetinju – manastir Svetog Nikole.

Albanske vlasti su oko spomenika Skenderbegu podigli velelepnu ogradu, kojom su sprečili otkopavanje temelja manastira na kojima su pronađeni ćirilični zapisi, o čemu su naše novine već pisale.

„Zašto me gledate s čuđenjem. U ovom mauzoleju nisu pohranjene kosti Skenderbega. Svi istoričari kažu da su mošti Skenderbegove uzete od strane turskih vojnika, koji su verovali da one daju snagu i moć. Polomili su ih i odneli kao amajlije u ratnim pohodima”, priča Pavle. „Ovaj grob je prazan!”, ponavlja.

Ovde u Albaniji, među Srbima, još je sveže sećanje da je u Lješu Skenderbeg 1444. godine sazvao plemenske glavare Arbanije i Crne Gore, kako bi se zakleli da će zajednički ratovati protiv Turske. Tada je sklopljen poznati „Lješki savez”.

Ono što Srbi u Albaniji ne dozvoljavaju da se dovede u sumnju jesu nalazi objektivnih istoriografa, pre svega švajcarskih i nemačkih, naročito slavnog Šmita koji je utemeljeno napisao da je Skenderbeg bio Srbin, i po očevoj i po majčinoj liniji.

„Majka Skenderbegova zvala se Vojislava, a otac Jovan. Čitao je i pisao na srpskom i ćirilicom. Govorio je nekoliko jezika, između ostalih latinski, grčki, francuski, italijanski i turski, ali je govorio i pisao srpskim jezikom i ćirilicom”, grmi naš ponosni sagovornik Pavle Brajović.

Kako je, prema predanju, Skenderbeg bio gromada, ili kako kažu „stenovitog tela”, pored vladarske, obrazovne i diplomatske izuzetnosti, bio je gorostas među vladarima toga doba. Ono što je zapisao pohranio je, sa uverenjem da će sačuvati istorijsku istinu, od neukih i zlonamernih ljudi i vremena.

„Nekadašnji direktor nacionalne biblioteke u Tirani žalio se javno, preko novina, da će Skenderbegove rukopise ukrasti Srbi, jer su bili napisani ćirilicom. Sad ih niko ne pominje. Ambasada Srbije ih nije tražila, što bi bilo veoma dragoceno za osvetljavanje tog perioda naše istorije. Pokušao sam da dođem do kopije ovih spisa, ali su ih albanske vlasti sakrile u devet jama”, otkriva Brajović.

Da se ne zaboravi, beležimo, Ana Komnina je bila žena Skenderbegova, inače vizantijska princeza. Srpstvu na čast je i podatak da je ta princeza, kći vizantijskog cara, sestra Angeline Branković.

Naša priča ima, zasad, svoju završnicu. U to smo se uverili, kad smo u manastiru Ardenica, nedaleko od Fira, uprkos zabrani, snimili fresku na kojoj Ćirilo i Metodije, sa svojim učenicima, prinose Gospodu na dar crkvu Svetog Nikole. Upravo kada je Đorđe Kastriotić, potonji Skenderbeg, bio prokazan da napušta hrišćanstvo, stigao je u ovaj manastir i tu se venčao sa svojom suprugom.

Na povratku za Podgoricu pitam učenika drugog razreda podgoričke gimnazije Marka Đurića, koji je s nama išao u pohode drevnim srpskim prostorima, da li sumnja u pesmu s početka ovog putovanja: „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške”...