Bandažiranje sirijskih rana

Predsednici Barak Obama i Vladimir Putin nisu tokom nedavnog susreta u Kini uspeli da se dogovore oko primirja u Siriji, ali su svojim diplomatama dali u zadatak da pod hitno pronađu formulu oko dotura humanitarne pomoći, smanjenja nasilja i zajedničke saradnje u borbi protiv islamista.

Dvojica lidera su posle sastanka G-20 obećala pojačan napor za prekid građanskog rata i borbi oko grada Alepa lansirajući novu definiciju – „rešenje nasilja”, što je formula koja ne nudi ni političko rešenje niti pomirenje među zaraćenim sirijskim formacijama. Više liči na bandažiranje sirijske rane koja ne prestaje da krvari.

Kako „rešenje nasilja” može da funkcioniše i mogu li Džon Keri i Sergej Lavrov da prevaziđu „pukotine u poverenju” posle dva neuspešna pokušaja u dve nedelje kako bi svojim šefovima predstavili obostrano prihvatljiv dokument?

Amerikanci i Rusi su u februaru postigli sporazum o obustavi vatre u Siriji, ali primirje su od tada kršile sve strane, a vojna intervencija Turske otvorila je nove frontove na kojima su već angažovane dve velike sile, sirijske regularne snage, pobunjenici, sirijski Kurdi, Arapi, Iran, Hezbolasi, Islamska država, Al Kaida…

Diplomate tvrde da je ostao „mali broj pitanja” oko kojih je potreban kompromis, ali pitanje je mogu li Putin i Obama da razoružaju stotine hiljada naoružanih? Mogu li da raspuste vojnike kao što je to moguće sa regularnom armijom? Šta će biti sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom?

Jasno je da se nasilje neće prekinuti bez političkih dogovora koji daju odgovore na teška pitanja. Dve sile koje su direktno vojno angažovane u Siriji ostavljaju po strani neslaganja oko Asadove sudbine – Obama i dalje insistira da on „mora da ode” – i koncentrišu se na to kako zaustaviti rat koji je odneo oko 400.000 života.

Njihov primarni zajednički cilj je da spreče borbe Bašarovih rivala koji uživaju podršku Zapada i arapskih režima Persijskog zaliva, i regularnih sirijskih trupa čiji je Rusija moćni saveznik.

Dogovor bi na neki način potvrdio status kvo. Što iritira Asadove protivnike po Zalivu koji smatraju da bi predstavljao kapitulaciju. Podsećaju da naoružana opozicija režimu i ne postoji jer su njene grupe prigrabili razni akteri sirijskog konflikta.

Slobodnu sirijsku armiju pre svega koriste Amerikanci za borbe protiv Islamske države. Turska je upotrebljava da bi onemogućila napredovanje sirijskih Kurda na severu. One koji i dalje nameravaju da oružjem sruše Asada i bore se protiv njegovih ruskih i iranskih saveznika mahom čine pripadnici terorističkih grupa – Arapi, zapadnjaci ili džihadisti iz centralne Azije, najmanje Sirijci.

Uprkos problemima s kojima su „umereni” sirijski pobunjenici suočeni, što zbog saveznika koji su im uskratili podršku, što zbog zatvaranja granica na severu i jugu, borbe se nastavljaju.

Slabosti pobunjenika iskoristio je Nusra front, vezan za Al Kaidu. Pošto je dobio podršku opozicionih snaga, preuzeo je inicijativu protiv Asadovih vojnika u borbama oko Alepa. Rusija, koja je bombardovala tamošnje položaje terorista, zato u sporazumu sa Amerikancima traži „jasna razgraničenja”.

Vašington insistira na obustavi aktivnosti sirijskog i ruskog vazduhoplovstva i potvrđuje predanost sporazumu – ali ne po cenu aranžmana koji su suprotni  osnovnim ciljevima američke politike u Siriji.

Ukoliko se sporazum ostvari, Amerikancima i Rusima preostaje još jedan deo posla: Moskvi da ubedi Asada, Vašingtonu da privoli pobunjenike da prihvate dogovor. Glavna sirijska opoziciona grupacija, Visoki pregovarački komitet čiji je patron Saudijska Arabija, najavila je da će odbaciti svaki dogovor dve velike sile ukoliko nije usklađen njihovim predlozima.

Predložena rešenja umnogome su bekstvo od realnosti, ali Obama želi sporazum 12 nedelja pre napuštanja Bele kuće iako je Sirija iz vašingtonske perspektive više udaljena tragedija nego urgentna kriza. Putin tu mnogo bolje stoji. Politički dogovor omogućio bi Moskvi postupno izvlačenje posle uspešnog direktnog vojnog angažmana.