Бандажирање сиријских рана

Председници Барак Обама и Владимир Путин нису током недавног сусрета у Кини успели да се договоре око примирја у Сирији, али су својим дипломатама дали у задатак да под хитно пронађу формулу око дотура хуманитарне помоћи, смањења насиља и заједничке сарадње у борби против исламиста.

Двојица лидера су после састанка Г-20 обећала појачан напор за прекид грађанског рата и борби око града Алепа лансирајући нову дефиницију – „решење насиља”, што је формула која не нуди ни политичко решење нити помирење међу зараћеним сиријским формацијама. Више личи на бандажирање сиријске ране која не престаје да крвари.

Како „решење насиља” може да функционише и могу ли Џон Кери и Сергеј Лавров да превазиђу „пукотине у поверењу” после два неуспешна покушаја у две недеље како би својим шефовима представили обострано прихватљив документ?

Американци и Руси су у фебруару постигли споразум о обустави ватре у Сирији, али примирје су од тада кршиле све стране, а војна интервенција Турске отворила је нове фронтове на којима су већ ангажоване две велике силе, сиријске регуларне снаге, побуњеници, сиријски Курди, Арапи, Иран, Хезболаси, Исламска држава, Ал Каида…

Дипломате тврде да је остао „мали број питања” око којих је потребан компромис, али питање је могу ли Путин и Обама да разоружају стотине хиљада наоружаних? Могу ли да распусте војнике као што је то могуће са регуларном армијом? Шта ће бити са сиријским председником Башаром ел Асадом?

Јасно је да се насиље неће прекинути без политичких договора који дају одговоре на тешка питања. Две силе које су директно војно ангажоване у Сирији остављају по страни неслагања око Асадове судбине – Обама и даље инсистира да он „мора да оде” – и концентришу се на то како зауставити рат који је однео око 400.000 живота.

Њихов примарни заједнички циљ је да спрече борбе Башарових ривала који уживају подршку Запада и арапских режима Персијског залива, и регуларних сиријских трупа чији је Русија моћни савезник.

Договор би на неки начин потврдио статус кво. Што иритира Асадове противнике по Заливу који сматрају да би представљао капитулацију. Подсећају да наоружана опозиција режиму и не постоји јер су њене групе приграбили разни актери сиријског конфликта.

Слободну сиријску армију пре свега користе Американци за борбе против Исламске државе. Турска је употребљава да би онемогућила напредовање сиријских Курда на северу. Оне који и даље намеравају да оружјем сруше Асада и боре се против његових руских и иранских савезника махом чине припадници терористичких група – Арапи, западњаци или џихадисти из централне Азије, најмање Сиријци.

Упркос проблемима с којима су „умерени” сиријски побуњеници суочени, што због савезника који су им ускратили подршку, што због затварања граница на северу и југу, борбе се настављају.

Слабости побуњеника искористио је Нусра фронт, везан за Ал Каиду. Пошто је добио подршку опозиционих снага, преузео је иницијативу против Асадових војника у борбама око Алепа. Русија, која је бомбардовала тамошње положаје терориста, зато у споразуму са Американцима тражи „јасна разграничења”.

Вашингтон инсистира на обустави активности сиријског и руског ваздухопловства и потврђује преданост споразуму – али не по цену аранжмана који су супротни  основним циљевима америчке политике у Сирији.

Уколико се споразум оствари, Американцима и Русима преостаје још један део посла: Москви да убеди Асада, Вашингтону да приволи побуњенике да прихвате договор. Главна сиријска опозициона групација, Високи преговарачки комитет чији је патрон Саудијска Арабија, најавила је да ће одбацити сваки договор две велике силе уколико није усклађен њиховим предлозима.

Предложена решења умногоме су бекство од реалности, али Обама жели споразум 12 недеља пре напуштања Беле куће иако је Сирија из вашингтонске перспективе више удаљена трагедија него ургентна криза. Путин ту много боље стоји. Политички договор омогућио би Москви поступно извлачење после успешног директног војног ангажмана.