Herstomanija u Novom Sadu

Šokantna je bila slika u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) prošlog petka. Oko pet stotina posetilaca „navalilo” je na ulazna vrata da bi slušali vođenje Uroša Đurića kroz izložbu „Nova religija” čuvenog britanskog umetnika Dejmijana Hersta. Niko nije očekivao ovakav stampedo na novosadski muzej. Nakratko je zavladala pometnja među zaposlenima, brzo je organizovan mikrofon, zatim voda za govornika koga je okupljena svetina bukvalno opkolila ne mareći ni za previsoku temperaturu u sali muzeja.

Nebitno je da li je Uroš Đurić privukao pažnju zato što je medijska zvezda ili zato što je umetnik koji o mnogo čemu ima ogromno znanje, tek, izbor ovog slikara da povede posetioce kroz izložbu britanskog najplaćenijeg umetnika na svetu bio je pun pogodak organizatora izložbe Britanskog saveta u Beogradu i MSUV.

Na izložbi „Nova religija” videli smo fotografiju čuvene lobanje čija je vilica posuta dijamantskim prahom, serigrafije 12 apostola i Hrista – svi prikazani kao pilule, krst optočen tabletama u obliku dragulja...

„Sećam se da sam razmišljao kako u životu postoje četiri važne stvari – religija, ljubav, umetnost i nauka. Sve su one, u svom najboljem izdanju, samo instrumenti koji nam pomažu da u mraku pronađemo put. Nijedna ne funkcioniše baš najbolje, ali pomažu. Čini se da je u ovom trenutku nauka ona prava. Kao i religija i nauka pruža tračak nade da će na kraju možda sve biti kako treba...”, objasnio je Herst u jednom intervjuu povodom izložbe „Nova religija”.

Da bi nas uveo u lik i delo Dejmijana Hersta, Uroš Đurić je najpre govorio o specifičnostima britanskog klasnog društva, sistemu njihovog školovanja, odnosno doprinosu laburista da posle Drugog svetskog rata daju šansu za školovanje do 16. godine i manje uspešnim đacima što do tada nije bio slučaj. Osvrnuo se potom na šturu istoriju likovne scene u Engleskoj koju su najpre kreirali Holanđani doseljeni na Ostrvo, u doba romantizma najmarkantniji je Tarner, zatim umetnička grupa Prerafaeliti, početkom i sredinom 20. veka Frensis Bejkon, zatim Hokni, pa britanski pop art..

Dejmijan Herst (1965) rođen je u Bristolu. Otac mu je bio mehaničar, majka socijalni radnik sa kojom se posle razvoda roditelja seli u Lids. Budući milijarder raste u atmosferi u kojoj ga, između ostalog, majka katolkinja, sputava da iživi svoju ljubav prema panku, pa na primer, njegovu ploču Seks Pistolsa topi na ringli i od nje pravi saksiju za cveće. Posle završenog školovanja, Herst sa 16 godina odlazi u London i počinje da radi na građevini. Upisuje univerzitet Goldsmit i izdržava se radeći u mrtvačnici.

Na drugoj godini studija osmišljava izložbu „Friz” sa mladim umetnicima sa Goldsmita i to je zapravo bio revolucionarni događaj koji će odrediti sve što se dalje dešavalo u životu Dejmijana Hersta kao i na umetničkoj sceni koju će u narednim decenijama oblikovati upravo Mladi britanski umetnici – Young british artists.

Uroš Đurić nas je na ovom mestu uveo u lik i delo Čarlsa Sačija, proslavljenog kolekcionara i mecene, ali pre svega vrhunskog stručnjaka u oblasti marketinga (i u Srbiji postoji agencija Sači i Sači). Sači je Jevrejin iz Bagdada, koji je sa roditeljima kao dečak došao u London gde se školovao u oblasti advertajzinga. U vreme najveće krize u Engleskoj, sedamdesetih godina prošlog veka, lansirao je slogan kojim je uspeo da dovede na vlast Margaret Tačer: „Labour isn't working” ili u prevodu „Rad ne radi”, bio je igra reči koja se odnosila i na dotadašnju vladajuću partiju laburista.

Sači u londonskom Ist endu sredinom osamdesetih godina kupuje jedno skladište gde smešta svoju impozantnu umetničku kolekciju sa delima Donalda Džada, Sola Le Vita, Anselma Kifera, Džulijana Šnabla...

Dejmijan Herst i grupa od petnaestak mladih umetnika sa Goldsmita ili kako ih je Uroš afirmativno nazvao „inteligentna bristolska sirotinja”, nekoliko godina kasnije pronalaze gotovo identičan prostor u istom kraju Londona, preuređuju ga sa malo prikupljenog novca da izgleda isto kao Sačijev prostor i smeštaju svoje radove, novi jezik konceptuale. Ovim kontraudarom šalju poruku Sačiju „Imaš nas!” Sači dovodi uticajne kustose Nikolasa Serotu (danas je on direktor Tejt modern muzeja u Londonu) i Normana Rozentala. Naravno, proteklo je još nekoliko godina tokom kojih je trebalo da se mladi umetnici dokazuju da bi im Sači dao finansijsku podršku. Prvi Herstov rad koji je Sači otkupio bio je „1000 godina”. To je rad koji se sastoji od staklenog boksa podeljenog na dva dela. U prvom su larve muva koje su kroz sitne rupe mogle da uđu u drugi deo gde je bila odsečena goveđa glava koja je trulila.

Različiti su komentari ovih dana povodom izložbe Dejmijana Hersta koju je pre Novog Sada videla publika u Banjaluci i Skoplju. Polemiše se da li je Herst samo brend, običan plagijator, eksponent kapitala težak 400 miliona dolara, koliko je ova izložba koštala...

Ovu polifoniju ipak nadglasava jedna činjenica: bar nam je jedan muzej u Srbiji pun posetilaca. Slika neverovatne gužve na vođenju kroz izložbu bila je zbunjujuća i očaravajuća. Te večeri bilo je mnogo mladih ljudi koji su došli na ovaj događaj i ostali do kraja i posle, iako je, uzgred, već počeo TV prenos polufinalnog meča Novaka Đokovića.