Херстоманија у Новом Саду

Шокантна је била слика у Музеју савремене уметности Војводине (МСУВ) прошлог петка. Око пет стотина посетилаца „навалило” је на улазна врата да би слушали вођење Уроша Ђурића кроз изложбу „Нова религија” чувеног британског уметника Дејмијана Херста. Нико није очекивао овакав стампедо на новосадски музеј. Накратко је завладала пометња међу запосленима, брзо је организован микрофон, затим вода за говорника кога је окупљена светина буквално опколила не марећи ни за превисоку температуру у сали музеја.

Небитно је да ли је Урош Ђурић привукао пажњу зато што је медијска звезда или зато што је уметник који о много чему има огромно знање, тек, избор овог сликара да поведе посетиоце кроз изложбу британског најплаћенијег уметника на свету био је пун погодак организатора изложбе Британског савета у Београду и МСУВ.

На изложби „Нова религија” видели смо фотографију чувене лобање чија је вилица посута дијамантским прахом, сериграфије 12 апостола и Христа – сви приказани као пилуле, крст опточен таблетама у облику драгуља...

„Сећам се да сам размишљао како у животу постоје четири важне ствари – религија, љубав, уметност и наука. Све су оне, у свом најбољем издању, само инструменти који нам помажу да у мраку пронађемо пут. Ниједна не функционише баш најбоље, али помажу. Чини се да је у овом тренутку наука она права. Као и религија и наука пружа трачак наде да ће на крају можда све бити како треба...”, објаснио је Херст у једном интервјуу поводом изложбе „Нова религија”.

Да би нас увео у лик и дело Дејмијана Херста, Урош Ђурић је најпре говорио о специфичностима британског класног друштва, систему њиховог школовања, односно доприносу лабуриста да после Другог светског рата дају шансу за школовање до 16. године и мање успешним ђацима што до тада није био случај. Осврнуо се потом на штуру историју ликовне сцене у Енглеској коју су најпре креирали Холанђани досељени на Острво, у доба романтизма најмаркантнији је Тарнер, затим уметничка група Прерафаелити, почетком и средином 20. века Френсис Бејкон, затим Хокни, па британски поп арт..

Дејмијан Херст (1965) рођен је у Бристолу. Отац му је био механичар, мајка социјални радник са којом се после развода родитеља сели у Лидс. Будући милијардер расте у атмосфери у којој га, између осталог, мајка католкиња, спутава да иживи своју љубав према панку, па на пример, његову плочу Секс Пистолса топи на рингли и од ње прави саксију за цвеће. После завршеног школовања, Херст са 16 година одлази у Лондон и почиње да ради на грађевини. Уписује универзитет Голдсмит и издржава се радећи у мртвачници.

На другој години студија осмишљава изложбу „Фриз” са младим уметницима са Голдсмита и то је заправо био револуционарни догађај који ће одредити све што се даље дешавало у животу Дејмијана Херста као и на уметничкој сцени коју ће у наредним деценијама обликовати управо Млади британски уметници – Young british artists.

Урош Ђурић нас је на овом месту увео у лик и дело Чарлса Сачија, прослављеног колекционара и мецене, али пре свега врхунског стручњака у области маркетинга (и у Србији постоји агенција Сачи и Сачи). Сачи је Јеврејин из Багдада, који је са родитељима као дечак дошао у Лондон где се школовао у области адвертајзинга. У време највеће кризе у Енглеској, седамдесетих година прошлог века, лансирао је слоган којим је успео да доведе на власт Маргарет Тачер: „Labour isn't working” или у преводу „Рад не ради”, био је игра речи која се односила и на дотадашњу владајућу партију лабуриста.

Сачи у лондонском Ист енду средином осамдесетих година купује једно складиште где смешта своју импозантну уметничку колекцију са делима Доналда Џада, Сола Ле Вита, Анселма Кифера, Џулијана Шнабла...

Дејмијан Херст и група од петнаестак младих уметника са Голдсмита или како их је Урош афирмативно назвао „интелигентна бристолска сиротиња”, неколико година касније проналазе готово идентичан простор у истом крају Лондона, преуређују га са мало прикупљеног новца да изгледа исто као Сачијев простор и смештају своје радове, нови језик концептуале. Овим контраударом шаљу поруку Сачију „Имаш нас!” Сачи доводи утицајне кустосе Николаса Сероту (данас је он директор Тејт модерн музеја у Лондону) и Нормана Розентала. Наравно, протекло је још неколико година током којих је требало да се млади уметници доказују да би им Сачи дао финансијску подршку. Први Херстов рад који је Сачи откупио био је „1000 година”. То је рад који се састоји од стакленог бокса подељеног на два дела. У првом су ларве мува које су кроз ситне рупе могле да уђу у други део где је била одсечена говеђа глава која је трулила.

Различити су коментари ових дана поводом изложбе Дејмијана Херста коју је пре Новог Сада видела публика у Бањалуци и Скопљу. Полемише се да ли је Херст само бренд, обичан плагијатор, експонент капитала тежак 400 милиона долара, колико је ова изложба коштала...

Ову полифонију ипак надгласава једна чињеница: бар нам је један музеј у Србији пун посетилаца. Слика невероватне гужве на вођењу кроз изложбу била је збуњујућа и очаравајућа. Те вечери било је много младих људи који су дошли на овај догађај и остали до краја и после, иако је, узгред, већ почео ТВ пренос полуфиналног меча Новака Ђоковића.