U Nemačkoj je nemoguće da se teatar približi estradi

Mjuzikl „Tajna crne ruke” po delu Puriše Đorđevića, u režiji Ljubiše Ristića koji će posle 33 godine ponovo biti izveden na sceni „Sava centra” razlog je radnog boravka rediteljke i koreografkinje Nade Kokotović u Beogradu. Kokotovićka je deo autorskog tima budući da je pre 33 godine potpisala koreografiju u predstavi „Tajna crne ruke”. Novo čitanje predstave koja je izazvala polemike zbog angažovanja estradnih umetnika Nataše Bekvalac u liku Drage Mašin i Dušana Svilara koji će lik pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa tumačiti u alternaciji sa glumcem Lazarom Jovanović biće premijerno izvedeno u nedelju 9. oktobra na sceni „Sava centra”.

Nadu Kokotović koja godinama živi i radi u Nemačkoj zatekli smo juče u probnoj sali KPGT kako uvežbava scene za predstavu „Tajna crne ruke” u kojoj igraju i Rada Đuričin, Vlasta Velisavljević i mnogi drugi glumci.

U svom pozorištu TKO („Teatara Kokotović Osman”) u Kelnu, Nada Kokotović koja je sa Ljubišom Ristićem jedan od osnivača KPGT upravo radi svoju novu predstavu po delu Slavenke Drakulić „Balkan ekspres”. To je i razlog što u ovoj fazi rada na predstavi „Tajna crne ruke” boravi u Beogradu samo četiri dana.

Ovoga puta predstava „Tajna crne ruke” nosi podnaslov „Mjuzikl epohe: samrtni valcer Apisa i Evrope”? Da li će i kakve promene imati nova predstava?

Ne verujem da će predstava imati mnogo drugačije čitanje jer je suština ista. Biće samo angažovani neki novi glumci i uvedeni novi likovi koji obeležavaju tu epohu. Evropa je tu, Apis je tu, svi su ovde. Svi likovi su isti. Verujem da je ondašnje naše čitanje ovog dela bilo toliko savremeno, moderno da odgovara i ovom vremenu. Gledala sam predstavu ponovo na videu posle toliko godina i zaista sam se iznenadila koliko je scenski autentična. U međuvremenu se mnogo toga promenilo. Život se promenio, ali predstava nije zato što se taj odnos Evrope i istorije, kako srpske i celog ovog prostora nije promenio. U onom trenutku je to bila rekonstrukcija sa nekim novim elementima koje smo mi uveli kako bismo tu epohu ispoštovali, sa druge strane smo je iskarikirali. I to je ostalo i danas. Ne možete padati u nesvest nad istorijom kada smo preživeli toliko još i ružnih i lepih stvari.

Pre 33 godine u predstavi „Tajna crne ruke” igrao je sam krem jugoslovenskog glumišta. Danas glavne junake igraju estradne zvezde. Kako iz nemačke vizure gde živite i radite gledate na te relacije. Koliko se gluma približila estradi?

Ljubiša Ristić ima posebnu teoriju o toj relaciji. Iz mog nemačkog aspekta ne bih mogla tako nešto reći jer teatri su tamo zatvoreni u celine, tako da je tamo gotovo nemoguće da se takvo nešto desi. Ovde je protok ideja, ljudi, načina igranja i osmišljavanja uloge drugačiji. Nisam još čula kako pevaju na probama angažovani pevači, ali mi njihov rad nije nepoznat budući da u Nemačkoj pratim sve televizijske kanale sa ovih prostora.

Svojim scenskim iskorakom 80-ih godina prošlog veka zauvek ste promenili pozorište na ovim prostorima. Davne 1977. godine ste osnovali KPGT sa Ljubišom Ristićem. Kako danas gledate na to vreme? Da li ste jugonostalgičar?

Ne volim reč jugonostalgičar jer je suviše nabijena negativnim značenjima, a ja sam izgubila svoju zemlju i to je definitivno. Vi izvucite zaključak šta to znači, a što se tiče KPGT, on je u to vreme bio najbolji teatar u Evropi. Svedoci smo, nažalost, srozavanja kriterijuma u svim domenima, od političkih do umetničkih. Ne mogu ove prostore posmatrati isključivo iz pozicije Srbije, ili Makedonije, Hrvatske... Mene zanima jednako šta se dešava svuda na tim prostorima. Jedna je stvar kad čitate, slušate šta govore političari, druga kako ljudi žive. Razlika je i kada slušate generacije ljudi do raspada Jugoslavije i posle raspada zemlje. Mislim da je poražavajuće šta se dešava od do... Nažalost ne stižem da gledam predstave svojih ovdašnjih prijatelja i kolega, ali koliko čujem u načinu glume se nije mnogo toga promenilo za razliku od toga koliko sam ja svoj stil promenila radeći u Nemačkoj dugi niz godina. Uradila sam u poslednje 24 godine 70 predstava. Morala sam se s jedne strane snaći u tom novom pozorišnom prostoru, revidirati neke svoje stavove i videti gde sam u svemu tome. Mogu reći da sam mnogo radikalnija nego što sam bila onda, ali je ostala emocija.

Umetnici moraju, tvrdite, da budu politički angažovani. Kako, u tom kontekstu, gledate na politički angažman Ljubiše Ristića?

Nisam čovek koji bi bilo koga osuđivao ili pozivao na red. Ljubiša Ristić je odrastao čovek i pretpostavljam da je sve što je radio, radio iz najboljeg uverenja, iz svoje ljudske i političke ozbiljnosti. Ne mora se čovek sa nekim slagati, ali možemo se poštovati.

U Kelnu istrajavate u svojoj trupi TKO. Ko su članovi vaše trupe, kakvo pozorište zagovarate?

Moj suprug Neđo Osman otišao je sa teatrom „Pralipe” iz Skoplja da radi u Nemačkoj 1991, postali su deo „Teatra an der Rur” Roberta Ćulija do 1995. kada smo odlučili da osnujemo TKO, kako bismo imali kontinuitet igranja. Tokom proteklih godina uradili smo u našem teatru 35 predstava od Šekspira, Molijera do Milera, Handkea sa jedne strane. Radili smo sa druge strane predstave po delima Dubravke Ugrešić, Slavenke Drakulić, Biljane Srbljanović, Gorana Stefanovskog... u ciklusu koji smo nazvali „Postratna dramaturgija”, dakle tekstove koje su pisali naši autori posle rata. I to radimo do danas. To je samo jedan segment, gostujemo u drugim gradovima, teatrima i trajemo.

Kako gledate na aktuelnu stvarnost i trenutak življenja? Kojim putem ide nemačko pozorište? Koje teme istražuju tamošnji umetnici?

Mislim da se ne poštuju ljudska prava, pravo na život, da ne govorim o zveckanju oružja i ratu koji postoji permanentno oko nas. To je zastrašujuće. Češće čujem da će biti trećeg svetskog rata nego da ga neće biti. Čovek se nema gde ni sakriti, a ne treba ni da se krije. Mišijih rupa nema, sve su pune. U poslednje vreme izbeglička kriza je svuda u prvom planu. Imamo nekoliko teatara u Nemačkoj koji imaju i svoje ansamble sastavljene od umetnika iz Avganistana, Sirije, Iraka, Turske... Recimo, teatar „Maksim Gorki” u Berlinu koji je proglašen najboljim pozorištem u Nemačkoj ima ansambl u kojem su samo dva Nemca, a ostatak od 25 članova čine glumci iz Turske, ali i iz Beograda, Novog Sada... Izbegličke teme su svuda preovlađujuće, čak se i neka klasična dela iščitavaju sa tog aspekta. To je glavna tema u Nemačkoj i u teatru, ali i u stvarnom životu.