Srbija između Hilari i Donalda

Neizvesnosti u američkim izborima ne bi bilo da se pitaju srpski političari. Kontroverzni biznismen i republikanski kandidat Donald Tramp ubedljivo bi pobedio 8. novembra Hilari Klinton, a iste večeri u Skadarliji, uz tamburice, Trampov trijumf proslavili bi Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Nenad Popović i Milutin Mrkonjić, dok bi Aleksandar Vučić i Rasim Ljajić biranim rečima pokušali da uteše Hilari. Srećom po kandidatkinju Demokratske partije, izbori se ne održavaju od Horgoša do Dragaša pa šanse Hilari Klinton da postane prva predsednica Amerike ostaju sasvim solidne.  

Novembarski predsednički izbori verovatno po Srbiju ne bi imali tu težinu da jedan od kandidata nije Hilari Klinton koja je svojevremeno ohrabrivala supruga Bila Klintona da bez odluke UN bombarduje SR Jugoslaviju. Naša zemlja je imala negativno iskustvo kada su na čelu američke administracije bili Klintonovi, jer su bili glavni sponzori nezavisnosti Kosova. To je razlog zašto su za srpsku desnicu Klintonovi apsolutno nepoželjni, a njen najveći protivnik je lider radikala Vojislav Šešelj, svestan da Srbi vole da mrze familiju Klinton i da za to imaju jako dobre razloge. Lider radikala, u šali, ističe da će njegova podrška biti presudna za Trampovu pobedu, jer je pozvao sve Srbe u SAD da glasaju za republikanskog kandidata.

„Uveren sam da će svi Srbi koji žive u Americi glasati za njega, jer je on mnogo bolji od Hilari koja je oličenje zla. Siguran sam će moj savet za koga da glasaju prihvatiti i drugi Amerikanci koji cene moju  ideologiju”, rekao je Šešelj, koji je na početku višestranačja organizovao miting podrške američkom napadu na Irak, nudeći pomoć srpskih četnika u „istrebljenju iračke gamadi”.

I u sledećem američko-iračkom ratu, Šešelj je svoje četnike pozivao u rat, ali ovog puta protiv SAD. Taman kada se uživeo u ulogu dežurnog mrzitelja Amerike i EU, Šešelj je odjednom otvoreno pokazao simpatije prema jednom američkom kandidatu za predsednika noseći majicu na kojoj je pisalo „Glasajte za Trampa, glasajte za budućnost Srbije”. Ovakav performans ispred Skupštine Beograda nisu priredile i pristalice Dveri i Srpske narodne partije koje takođe podržavaju Trampa, ali iz različitih razloga. Tako Boško Obradović smatra da bi pobedom republikanskog kandidata bio zaustavljen američki intervencionizam širom sveta.  

„Tramp je prvi američki političar na tako visokom položaju koji je rekao mnogo lepih reči o Srbima i dosadašnju američku politiku prema Srbiji nazvao pogrešnom. To je veliki istorijski trenutak u američko-srpskim odnosima i ako bi takva promena politike prema Srbiji postala vladajuća u Beloj kući, to bi bilo od ogromnog značaja za budućnost Srbije”, ističe Obradović, lider Dveri.

Nenad Popović, predsednik SNP, sa Trampom deli iste stavove o pitanju migranata, jer obojica u prvi plan stavljaju bezbednost građana koja je ugrožena zbog nekontrolisanog priliva migranata u Evropu.

„Naši stavovi u pogledu saradnje SAD i Rusije takođe su veoma bliski. Obojica želimo relaksaciju odnosa i saradnju Rusije i SAD na očuvanju mira i stabilnosti u svetu koji su ugroženi delovanjem terorističkih organizacija”, naglasio je Popović.

Počasni predsednik SPS-a Milutin Mrkonjić, pak, podseća na devedesete godine i ulogu Klintonovih u bombardovanju SR Jugoslavije. On ipak kaže da ga ne interesuju američki izbori i to obrazlaže činjenicom da se spoljna politika jedne velike zemlje menja posle izbora.

„Meni je najvažnija Srbija i sve moramo da uradimo da se razvijemo, gradimo i povećavamo standard, a ne da gubimo vreme u raspravama ko je za nas bolji – Hilari Klinton ili Donald Tramp. Baš me briga ko će pobediti tamo na izborima i da sam premijer bavio bih se svojom državom, a ne ko će doći posle Obame”, kaže Mrkonjić.  

Premijer Srbije Aleksandar Vučić ga neće poslušati jer je odlučio da govori na godišnjoj konferenciji Fondacije Klinton u Njujorku od 19. do 21. septembra. Tema skupa, koji se održava samo nekoliko dana pre prve debate na kojoj će Hilari Klinton odmeriti snage sa Donaldom Trampom, jeste „Partnerstvo za globalni napredak”, a organizatori su Hilarin suprug Bil Klinton i njihova ćerka Čelsi. Vučićevo učešće ne bi trebalo da čudi, s obzirom na to da je saradnja SNS-a i Vlade Srbije sa administracijom SAD, odnosno američkim demokratama, poslednjih godina u usponu.

Veliki protivnik Vučićevog odlaska na Klintonovu konvenciju je analitičar Dragomir Anđelković, čiji su stavovi često bliski naprednjacima.

„Premijer verovatno očekuje da će ona sigurno pobediti, pa na ovaj način pokušava da smanji štetu koju će nam učiniti. Ali Hilari Klinton prema nama neće pokazati milost bez obzira koliko se naši političari trudili da je odobrovolje”, navodi Anđelković.

Boško Obradović je oštriji u osudi i kaže da je za njega prirodno što Vučić podržava Hilari Klinton. „Očekujem da i Bil Klinton postane savetnik u Vučićevoj vladi i da na taj način bude kompletiran spisak osvedočenih srbomrzaca koji nam se sada lažno predstavljaju kao prijatelji”, navodi Obradović. 

Saša Radulović iz Pokreta Dosta je bilo spušta loptu i navodi da se politika velikih sila prema malim zemljama, kao što je naša, gradi na duge staze i ne menja se sa svakim predsednikom. On smatra da se američki interesi u regionu neće promeniti.

„Na nama je da gledamo svoje interese i da ih štitimo najbolje što možemo, a to se svakako ne radi učešćem premijera u radu diskreditovane privatne fondacije Klintonovih. A ako se promeni vlast, šta onda? Nema privatnih prijateljstava u međunarodnim odnosima. Kad god slušam o „dobrim ličnim odnosima” sa predsednikom neke velike sile kao što je SAD, posumnjam na loše opšte posledice po prirodne resurse, budžet ili zloupotrebu vlasti u Srbiji”, ističe Radulović.

Rasim Ljajić, predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, podseća da se u politici obično bira manje loše rešenje između dva kandidata i da je to slučaj i sa američkim izborima. On ipak podržava izbor Hilari Klinton, jer se plaši da bi pobeda Trampa mogla da predstavlja dodatni vetar u jedra ekstremnoj desnici na predsedničkim izborima u Francuskoj i Austriji.

„Svet je u ozbiljnoj društvenoj krizi koja se očitava i u američkoj predsedničkoj ponudi. Mi kao mala zemlja moramo da sarađujemo s bilo kim ko na američkim izborima pobedi i da pokažemo minimalnu dozu državnog pragmatizma koja nam je vrlo često falila, jer tu nema nikakvih emocija, već samo interes”, zaključuje Ljajić.