Aranka Binder: Sport mora biti dostupan svima

Novi Sad – Kao da ponovo preživljava svoju olimpijsku medalju iz Barselone, Aranka Binder ne krije ushićenje što se baš „njen” strelac Laslo Šuranji vraća u zemlju sa zlatom, ali i bronzom sa Paraolimpijskih igara u Riju.

Sjajan rezultat ostvarili su i stonoteniseri paraolimpijci, a od petoro sportista iz Vojvodine koje je Binderova ispratila na put u Rio de Žaneiro 1. septembra, četvoro se vratilo sa medaljama.

Naša nekadašnja vrhunska sportistkinja u streljaštvu, je baš 1. septembra počela svoj novi posao u timu vojvođanske vlade, gde je pomoćnica sekretara za sport i omladinu Vladimira Bateza, proslavljenog odbojkaša.

„Izuzetno sam srećna zbog ovih medalja. Posebno mi je drago za Lasla Šuranjija, pošto naši strelci na ovim olimpijskim igrama nisu osvojili medalje, a nekako smo na to navikli našu sportsku javnost. Ali, bože moj, sport je takav, tu sigurnosti nema, iako svako ide na uspeh. Eto, Šuranji je uspeo na paraolimpijskim igrama. To je fenomenalan uspeh”, navodi Aranka Binder.

Šuranjija, dodaje, poznaje dugi niz godina jer je sarađivala sa paraolimpijskim strelcima, a 2015. je kao međunarodni sudija u streljaštvu sudila na svetskom kupu, gde su se osvajale kvote za paraolimpijske igre.

„Tu sam videla sa kojim problemima se suočavaju paraolimpijci, koliko je njima teže nego drugima, i koliko sam organizator mora da vodi računa o nekim stvarima o kojima inače ne mora da brine”, kaže Binderova.

Ona ističe da učesnici olimpijskih i paraolimpijskih igara imaju isti status u Srbiji, kao i da je, u sportu generalno, uključivanje osoba sa invaliditetom u sistem opredeljenje i države i pokrajine.

„Sada radimo strategiju razvoja sporta u Vojvodini za 2016–2018. godinu, kao sastavni deo nacionalne strategije, a osobe sa invaliditetom su u svim segmentima uključene. To je i poenta, sport mora da bude dostupan svima. Ne možemo ih posmatrati kao izdvojenu kategoriju, nego kao sastavni deo društva, čitavog sistema, svejedno da li u sportu, obrazovanju, nauci. Na tome još puno treba da se radi, i menja svest društva”, kaže.

Po njenim rečima, u Srbiji ima oko 800.000 ljudi sa invaliditetom, a od toga je njih 2.000–3.000 u sistemu sporta, tek oko 0,4 odsto te populacije. „Dakle, pričamo o zaista velikom broju ljudi koje treba animirati”.

A pokrajinski sekretarijat će nastaviti programe koji su i dosad postojali i bili finansirani, ali će i analizirati koji od njih „neću reći da su loši, ali prosto nisu dali rezultate”.

Novina je da će se pokrajinska godišnja nagrada „Vihor” za najboljeg sportistu i sportistkinju, kao i za najbolju mušku i žensku ekipu, sada dodeljivati i za sportiste sa invaliditetom.

Skup sport

Streljaštvo je izuzetno skup sport. Samo puška, kaže Aranka Binder, košta od 2.000 do 3.000 evra, pištolji i više, a veliki izdatak je i oprema. Sećajući se kako je ranije bilo, ona navodi da je klub sa jednim reprezentativcem još nekako izdržavao, a sa dva ili tri – „to je bila maltene katastrofa, jer je strašno opterećenje za klub”.

„Onda je država preuzela brigu za vrhunski sport. Znate li koliko je to olakšanje. Jedan vrhunski sportista, uslovno rečeno, potroši više para nego možda dvadesetak mladih. Ipak, ne sme se zaboraviti nijedan segment, jer kako ćemo imati vrhunskog sportistu ako ne gajimo mlade, ako ne sarađujemo i sa školama i ne privučemo ih u sportove, pa ih onda stručnim radom dovedemo do tog vrha. Ako nemamo jedno, ili drugo, sistem ne funkcioniše”.