Аранка Биндер: Спорт мора бити доступан свима

Нови Сад – Као да поново преживљава своју олимпијску медаљу из Барселоне, Аранка Биндер не крије усхићење што се баш „њен” стрелац Ласло Шурањи враћа у земљу са златом, али и бронзом са Параолимпијских игара у Рију.

Сјајан резултат остварили су и стонотенисери параолимпијци, а од петоро спортиста из Војводине које је Биндерова испратила на пут у Рио де Жанеиро 1. септембра, четворо се вратило са медаљама.

Наша некадашња врхунска спортисткиња у стрељаштву, је баш 1. септембра почела свој нови посао у тиму војвођанске владе, где је помоћница секретара за спорт и омладину Владимира Батеза, прослављеног одбојкаша.

„Изузетно сам срећна због ових медаља. Посебно ми је драго за Ласла Шурањија, пошто наши стрелци на овим олимпијским играма нису освојили медаље, а некако смо на то навикли нашу спортску јавност. Али, боже мој, спорт је такав, ту сигурности нема, иако свако иде на успех. Ето, Шурањи је успео на параолимпијским играма. То је феноменалан успех”, наводи Аранка Биндер.

Шурањија, додаје, познаје дуги низ година јер је сарађивала са параолимпијским стрелцима, а 2015. је као међународни судија у стрељаштву судила на светском купу, где су се освајале квоте за параолимпијске игре.

„Ту сам видела са којим проблемима се суочавају параолимпијци, колико је њима теже него другима, и колико сам организатор мора да води рачуна о неким стварима о којима иначе не мора да брине”, каже Биндерова.

Она истиче да учесници олимпијских и параолимпијских игара имају исти статус у Србији, као и да је, у спорту генерално, укључивање особа са инвалидитетом у систем опредељење и државе и покрајине.

„Сада радимо стратегију развоја спорта у Војводини за 2016–2018. годину, као саставни део националне стратегије, а особе са инвалидитетом су у свим сегментима укључене. То је и поента, спорт мора да буде доступан свима. Не можемо их посматрати као издвојену категорију, него као саставни део друштва, читавог система, свеједно да ли у спорту, образовању, науци. На томе још пуно треба да се ради, и мења свест друштва”, каже.

По њеним речима, у Србији има око 800.000 људи са инвалидитетом, а од тога је њих 2.000–3.000 у систему спорта, тек око 0,4 одсто те популације. „Дакле, причамо о заиста великом броју људи које треба анимирати”.

А покрајински секретаријат ће наставити програме који су и досад постојали и били финансирани, али ће и анализирати који од њих „нећу рећи да су лоши, али просто нису дали резултате”.

Новина је да ће се покрајинска годишња награда „Вихор” за најбољег спортисту и спортисткињу, као и за најбољу мушку и женску екипу, сада додељивати и за спортисте са инвалидитетом.

Скуп спорт

Стрељаштво је изузетно скуп спорт. Само пушка, каже Аранка Биндер, кошта од 2.000 до 3.000 евра, пиштољи и више, а велики издатак је и опрема. Сећајући се како је раније било, она наводи да је клуб са једним репрезентативцем још некако издржавао, а са два или три – „то је била малтене катастрофа, јер је страшно оптерећење за клуб”.

„Онда је држава преузела бригу за врхунски спорт. Знате ли колико је то олакшање. Један врхунски спортиста, условно речено, потроши више пара него можда двадесетак младих. Ипак, не сме се заборавити ниједан сегмент, јер како ћемо имати врхунског спортисту ако не гајимо младе, ако не сарађујемо и са школама и не привучемо их у спортове, па их онда стручним радом доведемо до тог врха. Ако немамо једно, или друго, систем не функционише”.