ČAROLIJA SLEPOG KOLOSEKA

Pre mesec dana sa strepnjom smo čekali novi dramatični zaplet kosovske krize. To je bio očekivani šok, stvarnost koja se i uz najveću trezvenost ne može lako razumeti. Srbija je mnogo teže podnela 17. februar 2008. nego 10. jun 1999. Oba datuma nose skoro identičan pečat poraza.

Videlo se da važnost događaja visoko nadilazi političku i svaku drugu moć Srbije. Poimanje odnosa snaga pretvoreno je u utopijsku fikciju. Srpska vlast se razlomila po ideološkoj pukotini i na osnovu logike stranačkih interesa. Mali problem se sastoji samo u tome što su ideje i jedne i druge strane neostvarive.

Sitne predizborne čarke započele su upotrebom već potrošene retorike. Čačanin Ilić nije se makao mnogo dalje od omiljene verbalne radionice, pa je tako i definisao predizborno vašarište u Srbiji. Izlomio je političke tabore na „patriotski blok” i „politički bućkuriš”. To je blaža verzija podele na rodoljube i izdajnike, jer bućkuriš zvuči malo liberalnije.

Izgleda da je Velimir Ilić siguran da na sve načine pripada patriotskom savezu i da je njegov neprikosnoveni i rado viđeni maneken. Ali, on je samo najavio zabavne i teške predizborne replike, priprostu razmenu udaraca golim šakama, jednu savršeno haotičnu majsku trku ka poslaničkim klupama. Za Srbiju je i te kako važan taj period smušene tehničke vladavine. Ako se lucidnim tehničarima posreći, sve bi moglo da potraje i do avgusta.

Do maja će Srbija strepeti i uživati u istoj nedoumici: ko nam to dolazi na čelo nacionalne sudbine? Ma kakvi rezultati bili, oni će nas iznenaditi. Očekivanja se svode na stanje pat pozicije i onu verziju bilo čijih tanušnih pobeda koje nas dovode do nemoći. Pri tom je skoro svejedno ko će biti manje slab: „patriotski blok” ili „bućkuriš”.

Vlada, makar i tehnička, još nije upoznala javnost sa svojim Akcionim kosovskim planom. On je i sada pod teškim katancem državne tajne. Zaista je naporno nagađati šta je sve u tome misterija, osim ako država nije planirala „specijalne operacije”.

Ako jeste, neke od njih su štetočinske, pa je jasno da u vlasti nije traćeno vreme za izlišno razmišljanje. Na primer, paljenje punktova i fizički napad Srba iz Kosovske Mitrovice na srpske novinare. Prebijen je Zoran Šaponjić, reporter „Glasa javnosti”. Neki drugi Srbi (izdajnici?!) tučeni su malo nežnije.

Ali, bilo bi suviše oskudno da je to sve. Jednovremeni odlazak Srba iz policije – to je bila kolosalna zamisao! Korak koji je bitno smanjio i zaposlenost i bezbednost Srba. Neko se kasnije pokajao i policajci su pokušali da se vrate. Ne znam šta o tome misli tehnički ministar Samardžić. On je svim Srbima koji napuste kosovske institucije (policiju, carinu, tržište rada, ambulante) obećao u ime Srbije punu finansijsku naknadu. Ako je to državna tajna i treba tako da ostane. Takvu glupost valja sakriti po svaku cenu.

Neko iz vlasti je priredio i muzejsku vrstu železničkog cirkusa na Kosovu, organizujući nacionalni voz na važnoj međuseoskoj liniji čija je nesavršenost samo u tome što se ne kreće i nikud ne ide. Lično sumnjam u duet Ilić – Šarančić!

Konačno (zasad) Srbi su osvojili zgradu suda u Kosovskoj Mitrovici! Ideja koja bi mogla da bude ostvarena u simboličkoj ravni da u svemu tome nije bilo latentnog ili realnog nasilja.

Ako je i to deo Akcionog plana, onda se moramo brinuti za misaoni status nekih uglednih državnih službenika. Sve što se htelo – urađeno je naopačke. Ideja o ugrađivanju sudske vlasti okupacijom jedne zgrade, u biti je zaumna.

Tehnički činovnici u vlasti iz Beograda, i viđeniji Srbi koji žive na Kosovu, imaju sasvim različita viđenja istih stvari. Srpski lideri s Kosova (Momčilo i Rada Trajković, Oliver Ivanović), misle da su posredovane akcije beogradskih vlasti besmislene i opasne po Srbe, pre svega za one koji žive u „čistim” enklavama.

Ugledna lekarka, Rada Trajković, boji se osvete s dve strane. Plaši se nasilnih Albanaca, onih ljudi koji su fanatično odani Tačijevoj vlasti. Ali strepi da kao Srpkinja ne pogine na putu do Merdara, od ruke nekog ostrašćenog sunarodnika koji misli drugačije. „Zbog toga često ne smem javno da progovorim!”, kaže Rada Trajković.

Odnosi neistomišljenika i u Srbiji vode u iracionalnost. Nemoć vlasti da izbegne loša rešenja donosi uporno ignorisanje stvarnosti. Njihove najgore ideje su samo pokušaj da se uradi nešto konkretno i ublaži gorko osećanje nesposobnosti i poraza.

Zbog toga u maju ponovo biramo. Ako to ne umemo, ili nemamo koga da izaberemo, svi postajemo putnici onog voza koji nikuda ne ide, niti ga bilo gde očekuju.