ЧАРОЛИЈА СЛЕПОГ КОЛОСЕКА

Пре месец дана са стрепњом смо чекали нови драматични заплет косовске кризе. То је био очекивани шок, стварност која се и уз највећу трезвеност не може лако разумети. Србија је много теже поднела 17. фебруар 2008. него 10. јун 1999. Оба датума носе скоро идентичан печат пораза.

Видело се да важност догађаја високо надилази политичку и сваку другу моћ Србије. Поимање односа снага претворено је у утопијску фикцију. Српска власт се разломила по идеолошкој пукотини и на основу логике страначких интереса. Мали проблем се састоји само у томе што су идеје и једне и друге стране неоствариве.

Ситне предизборне чарке започеле су употребом већ потрошене реторике. Чачанин Илић није се макао много даље од омиљене вербалне радионице, па је тако и дефинисао предизборно вашариште у Србији. Изломио је политичке таборе на „патриотски блок” и „политички бућкуриш”. То је блажа верзија поделе на родољубе и издајнике, јер бућкуриш звучи мало либералније.

Изгледа да је Велимир Илић сигуран да на све начине припада патриотском савезу и да је његов неприкосновени и радо виђени манекен. Али, он је само најавио забавне и тешке предизборне реплике, припросту размену удараца голим шакама, једну савршено хаотичну мајску трку ка посланичким клупама. За Србију је и те како важан тај период смушене техничке владавине. Ако се луцидним техничарима посрећи, све би могло да потраје и до августа.

До маја ће Србија стрепети и уживати у истој недоумици: ко нам то долази на чело националне судбине? Ма какви резултати били, они ће нас изненадити. Очекивања се своде на стање пат позиције и ону верзију било чијих танушних победа које нас доводе до немоћи. При том је скоро свеједно ко ће бити мање слаб: „патриотски блок” или „бућкуриш”.

Влада, макар и техничка, још није упознала јавност са својим Акционим косовским планом. Он је и сада под тешким катанцем државне тајне. Заиста је напорно нагађати шта је све у томе мистерија, осим ако држава није планирала „специјалне операције”.

Ако јесте, неке од њих су штеточинске, па је јасно да у власти није траћено време за излишно размишљање. На пример, паљење пунктова и физички напад Срба из Косовске Митровице на српске новинаре. Пребијен је Зоран Шапоњић, репортер „Гласа јавности”. Неки други Срби (издајници?!) тучени су мало нежније.

Али, било би сувише оскудно да је то све. Једновремени одлазак Срба из полиције – то је била колосална замисао! Корак који је битно смањио и запосленост и безбедност Срба. Неко се касније покајао и полицајци су покушали да се врате. Не знам шта о томе мисли технички министар Самарџић. Он је свим Србима који напусте косовске институције (полицију, царину, тржиште рада, амбуланте) обећао у име Србије пуну финансијску накнаду. Ако је то државна тајна и треба тако да остане. Такву глупост ваља сакрити по сваку цену.

Неко из власти је приредио и музејску врсту железничког циркуса на Косову, организујући национални воз на важној међусеоској линији чија је несавршеност само у томе што се не креће и никуд не иде. Лично сумњам у дует Илић – Шаранчић!

Коначно (засад) Срби су освојили зграду суда у Косовској Митровици! Идеја која би могла да буде остварена у симболичкој равни да у свему томе није било латентног или реалног насиља.

Ако је и то део Акционог плана, онда се морамо бринути за мисаони статус неких угледних државних службеника. Све што се хтело – урађено је наопачке. Идеја о уграђивању судске власти окупацијом једне зграде, у бити је заумна.

Технички чиновници у власти из Београда, и виђенији Срби који живе на Косову, имају сасвим различита виђења истих ствари. Српски лидери с Косова (Момчило и Рада Трајковић, Оливер Ивановић), мисле да су посредоване акције београдских власти бесмислене и опасне по Србе, пре свега за оне који живе у „чистим” енклавама.

Угледна лекарка, Рада Трајковић, боји се освете с две стране. Плаши се насилних Албанаца, оних људи који су фанатично одани Тачијевој власти. Али стрепи да као Српкиња не погине на путу до Мердара, од руке неког острашћеног сународника који мисли другачије. „Због тога често не смем јавно да проговорим!”, каже Рада Трајковић.

Односи неистомишљеника и у Србији воде у ирационалност. Немоћ власти да избегне лоша решења доноси упорно игнорисање стварности. Њихове најгоре идеје су само покушај да се уради нешто конкретно и ублажи горко осећање неспособности и пораза.

Због тога у мају поново бирамо. Ако то не умемо, или немамо кога да изаберемо, сви постајемо путници оног воза који никуда не иде, нити га било где очекују.