Vršac kruži oko Marsa

Vršac – Vrščane je njihov nekadašnji sugrađanin Milutin Pavlov (65), koji od 1970. godine živi u Sjedinjenim Američkim Državama, zadužio mnogo i na nesvakidašnji način. Koliko je to „mnogo”? Pa, odavde do – Marsa.

Na platformi satelita, koji je 2001. godine prema Marsu iz Kejp Kenedija ponela snažna raketa, da bi snimao meteorološke uslove i konfiguraciju tla na toj dalekoj planeti, a sve dobijene podatke poslao na Zemlju, konstruktori su ugradili i od specijalnog materijala napravljenu ploču (plaketu), na kojoj su se potpisali svi učesnici u izgradnji satelita.

Na levoj strani plakete, gore, u trećem redu, krupnim slovima ispisano je rukom: VRŠAC.

Ovaj veštački satelit, u okviru programa NASA/JPL, kruži oko Marsa gotovo petnaest godina, zajedno sa „Vršcem” i ostalim potpisnicima uspešno realizovanog interplanetarnog projekta. Reč je o programu „Odiseja Mars – 2001” (2001 Mars Odyssey), u okviru kojeg je 19. aprila pomenute godine u orbitu Marsa poslat satelit. Među potpisnicima su i Milutinova deca – ćerka Sonja (34), advokat, i sin Marko (30), inženjer aero-nautike.

– Plaketa je u lepoj praksi poznatog naručioca satelita, Agencije JPL iz Pasadene, koja će ovo negovati i ubuduće, u projektima posvećenim osvajanju Marsa, posebno. Naime, na specijalnim plaketama, koje se montiraju na instrumentima satelita, svi učesnici u tom projektu se potpisuju. Po ustanovljenom kriterijumu, dobio sam pravo na četiri potpisa. Potpisala su mi se deca, a kako je baš u tom trenutku moja supruga Jelena bila na nastavi (profesor matematike), odlučio sam da u njeno i moje ime upišem ime moga rodnog grada, računajući i ovoga puta da mi neće zameriti. Tako je i bilo. Štaviše, obradovala se mojoj nekonvencionalnoj odluci, jer je i ona zavolela Vršac gotovo koliko i svoj rodni Mostar. Inače, uobičajeno je da učesnici projekata potpisuju i najbliže srodnike. U mojoj kući čuvam kopiju ove plakete kao veoma dragu uspomenu – priča nam Milutin Pavlov, sa kojim smo vezu uspostavili zahvaljujući njegovom školskom drugaru Ivanu Babiću, novinaru, i bliskom rođaku Miloradu Milinu, sudiji ovdašnjeg Osnovnog suda, odnedavno u penziji.

Naš sagovornik nam poverava da mu ruka nije zadrhtala dok je potpisivao svoj rodni grad, iako je svestan da je taj čin i za Vršac i Vrščane od istorijskog značaja.

Tako je ljubav i nostalgiju za rodnim krajem Milutin na poseban način ovekovečio.

Pre ravno 46 godina, još kao student, Milutin Pavlov se zaputio kod rođaka u Ameriku „na koji dan”, i tamo ostao, po svemu sudeći, zauvek. Najpre se nastanio u Los Anđelesu, a potom u Santa Barbari (Kalifornija), poznatoj kao Američka rivijera, inače, gotovo trostruko većem gradu od Vršca, na samoj obali Pacifika. Sticajem okolnosti, zahvaljujući svom svestranom tehničkom obrazovanju (u SAD studirao inženjering, mašinstvo, elektrotehniku, kibernetiku, fiziku i menadžment), on je dve i po decenije radio na instaliranju meteoroloških instrumenata i preciznih kamera visoke rezolucije na satelitima, namenjenih praćenju meteorološke situacije na Zemlji, njenom zagrevanju, ili utvrđivanju resursa naše planete. Radio je veoma odgovorne poslove kao iskusan multidisciplinarni stručnjak i programer. Počeo je kao inženjer-asistent, a radnu karijeru završio na rukovodećem mestu, starijeg inženjera fizike.

– Satelit je trebalo da radi najmanje četiri godine, ali čujem da i danas šalje kvalitetne podatke na Zemlju, i ko zna još koliko će biti koristan. Njegova uloga je nezamenljiva u pripremi sletanja brodova na Mars, kako bi se ustanovilo gde je najpogodnija lokacija za to, a istovremeno, kada se spuste roveri, ovakvi sateliti služe kao posrednici u prenošenju informacija iz tih pokretnih laboratorija na Zemlju. Zato su ugrađeni instrumenti kvalitetni i mogu da prave izuzetno jasne slike sa velike visine u visokoj rezoluciji. Snimaju i u infracrvenom opsegu, pa je moguće otkrivanje minerala, važnih indikatora kvaliteta terena za buduća sletanja. Kada se naiđe na čvrst teren, on se na mapi Marsa obeleži kao pogodan za spuštanje vasionskog broda. Nekoliko nas je prisustvovalo lansiranju rakete sa našim satelitom – kaže za „Politiku” naš sagovornik iz Santa Barbare, naglasivši da je tada bio mnogo uzbuđen, a pre toga „bar dve nedelje nisam imao miran san, jer je i najmanja greška mogla unepovrat da odnese i trud i novac”.

I kada jednoga dana, posle možda nekoliko hiljada godina, gravitacija Crvene planete privuče satelit, i „Vršac” će se trajno „nastaniti” na Marsu, po veličini pretposlednjoj planeti, posle Merkura, u Sunčevom sistemu (osam planeta), a dvostruko manjeg prečnika ekvatora od Zemlje, od koje je udaljena oko 80 miliona kilometara.

Milutin je jedanaest godina u penziji, i vreme provodi čitajući, zabavljajući se sa unucima od ćerke – Batom (4), koji izgovara i pokoju srpsku reč i Milom (2), putujući po svetu... I po dva puta godišnje dolazi u Vršac, da bi sa prijateljima osvežio sećanja. Često citira Zuku Džumhura: „Sa prijateljima je lepo i ćutati”.

Poverio nam je da se za poslednjih 15 godina nijedanput nije okupao u Pacifiku, na čijoj obali je njegova porodična kuća. Međutim, čim uđe u avion za Srbiju, razmišlja o kupanju u vršačkom veštačkom jezeru, u kome je naučio da pliva.

U pravcu Marsa, inače, Milutin tek ponekad pogleda.